уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02

На султановом канабету од плавог дамаста

Београдско певачко друштво наступило је у Цариграду 1895. године. ‒ Тамо се намотавају и размотавају конци целога света, записао је у својој књизи баритон и секретар друштва Драгомир Брзак
Аутор: Мирјана Сретеновићнедеља, 21.07.2019. у 15:11
Истанбул: ко би имао тако луд ћеф, могао би да запали цигару у Европи, а пепео с ње да стресе у Азији (Фото А. Васиљевић)

Дувао је хладни северац тог првог априла 1895. када је Београдско певачко друштво кренуло на турнеју пут Софије, Цариграда и Пловдива. Хоровођа Стеван Мокрањац забранио је ларму и вику да не би промукли јер им, како су сами истакли, скупоцена грла беху понајважнија репутација на овоме путу. Задатак је био да шире српске народне песме по беломе свету, а стајали су под високом заштитом краља Александра Обреновића.

Баритон и секретар друштва Драгомир Брзак (1851–1904), српски књижевник, преводилац и песник, аутор је књиге „С Авале на Босфор”, објављене у издању „Порталибриса”, где је дао опширне описе архитектуре поменутих градова и бројне анегдоте с путовања.

По његовом сведочењу, наши хористи су били занесени и очарани спектром боја и мозаиком разних раса и религија у Цариграду.

– У бескрајним таласима пролази гомила за гомилом, сваки талас бљешти у хиљаду боја, а у исто доба репрезентује мешавину народа. Фантазија која би хтела себи да представи једну чудновату заједницу свију типова, костима, сталежа, раса, ипак не би могла себи да створи слику ове загонетне мешавине која се оку показује на простору од цигло два’естак корака у времену цигло од десетак минута. Иза бедуина иде Турчин у плавоме кафтану и белом турбану, мало даље млади Грк јаше ата. Пре но што смо се обрнули, ми смо већ опкољени ројем Персијанаца, а кад они измакну угледасмо једну чупаву Циганку која своје Циганче у џаку носи. Кроз гомилу Грка, Турака и Јермена трчи дебели евнух и виче „С пута!”, а за њим јури турски екипаж у којем седи була обучена у љубичасту одећу. Иза кола корача милосрдна сестра, уз њу скакуће један Африканац с мајмуном и један опсенар, сав прљав и поцепан. Све то журно јури напред и нико не стоји”, бележи Брзак, додајући да је од интереса и само ноге пролазника посматрати.

– Ту ћеш угледати сву могућу обућу целога света: жуте папуче турске, црвене јерменске, плаве грчке, црне јеврејске, ципеле од конца, канапа, коже, од крпа, дрвета, шпанске шиљате чизме... Овде се намотавају и размотавају конци целога света. Ко хоће да види и идеалну лепоту и најодвратнију ругобу, овде нека дође. По Цариграду човек може блудети па опет да му никада не досади. Ко би имао тако луд ћеф могао би да запали цигару у Европи, а пепео с ње да стресе у Азији!

У Јилдиз палати наш хор дочекали су дворски пажеви, султанова гарда и царски официри. Брзак запажа сјај источњачке раскоши, зидове „шареним мермером пресвучене”, простор пун венецијанских огледала, канабета, табуреа и фотеља пресвучених плавим дамастом.

Од Лајпцига до Москве
Прво певачко друштво у Београду основано је 1853. године. Најактивнији период био је доласком Стевана Мокрањца 1887. Тада почињу гостовања у Солуну, Будимпешти, Москви, Петрограду, Кијеву, Берлину, Дрездену, Лајпцигу... Хор воде и Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Станислав Бинички, Коста Манојловић, Стеван Христић, Милоје Милојевић, Предраг Милошевић... Хор касније мења име у Прво београдско певачко друштво.

– Седели смо тако немарно на оном скупом дамасту као да смо на њему одрасли и као да нас нису у губере повијали! Један наш тихо уздахну: „Е, мoја баба Румена, где си да видиш твога Тошке!” ‒ цитира Брзак.

‒ Mи смо тихо промицали покрај силних ађутаната, паша и маршала који нас немо поздрављаху. Шта ли су они у тај мах мислили? Да ли су мислили да она „голотиња раја”, која је пре само неколико деценија била срећна ако јој најобичнији ага љубазан поглед добаци – сада излази пред силнога падишу да му покаже колико је културно напредовала? Или су можда мислили да су они омрзнути ђаури данас царски гости, којима се овакве почасти граде?

Како сведочи путописац, хористима се дах зауставио, срце почело јаче да удара, стискали су корице с нотама, намештали прслуке, „па се спремисмо да видимо оно што, сигурно, више никада у животу видети нећемо”.

‒ Велика сала ружичастом свилом пресвучена и богато декорисана, грдне завесе од тешке ружичасте свиле опточене златним ресама заклањаху прозоре, грдни полијелеји са стотинама свећа у стакленим цилиндрима висили су с таванице, која је златним арабескама ишарана била. У дну сале седео је султан Абдул Хамид Хан Други, који је тада први пут чуо хорски изведену турску химну и „Боже правде”‒ наводи Брзак и описује одушевљење домаћина који их је потом одликовао медаљама за уметност.

После концерта царске госте сачекала је царска трпеза претоварена ђаконијама. Ево како је ту гозбу Брзак доживео:

‒ Откуд да почнемо, чега прво да се прихватимо? Да ли с мајонезима, паштетама или да се осладимо кремовима? Да ли да окушамо шербете свакојаких боја или да останемо при шампањцу који блиста у биљурним чашама као растопљени топаз? Избор је био тежак, али ваљало се „приволети јал земаљском, јал небеском царству” јер су дворске гозбе врло кратког века. Ту се једе као на железничкој ресторацији. Штрпни од овог, дрпни од оног, испи две-три, присмочи мало сира, мало воћа, малчице слаткиша, онда опет испи једну-две! Онда обиђи око стола да видиш да ти није што погледу измакло, погледај с висине на оне силне сладоледе, искрени још једну чашу, па одшетај у ону салу с плавим дамастом, где те чекају изврсне цигарете с правом мока кавом коју ти послужују у позлаћеним филџанима и златним зарфовима!

Сутрадан су се хористи дали у обилазак базара где су очи напајали брокатом из Багдада, кашмиром из Индије, штофом из Каира, опијени помешаним есенцијама бергамота, јасмина, воде кедра и поморанџе, мирисима разних помада и хиљада сапуна.

– А све то скупа тако мирисаше да ми склописмо очи, занесени неким чудноватим осећајем задовољства и милине – дочарава наш путописац. Бележи и да је у архиви хор сачувао хрпу цариградских новина које сведоче да је Београдско певачко друштво осветлало образ српском народу и да се показало достојно високе пажње свог узвишеног заштитника.


Коментари2
4ec6a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Александар Живановић
Исти мост као наш преко Аде Циганлије.
Sotir Gardačić
Mislim da je stari Carigrad sve do sredine 20. veka po rasnom izgledu više bio balkanski nego azijatski. Danas je situacija obrnuta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља