субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44
ИН­ТЕР­ВЈУ: ИВАН ТО­КИН, пи­сац

Пси нас уче да во­ли­мо жи­вот

Мој ју­нак је свој и со­ли­да­ран је с ким год му пад­не на па­мет да бу­де. Тру­дио сам се да по­ста­нем до­сто­јан то­га што је мој пас осе­ћао пре­ма ме­ни и ус­пео сам да га не из­не­ве­рим
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 21.07.2019. у 17:52
(Фо­то Не­ма­ња Шпо­ља­рић)

Свет про­зе Ива­на То­ки­на има ону све­жи­ну по­сле ко­је ствар­ност ви­ди­мо дру­гим очи­ма. Про­ла­зни­ци по­ста­ју бли­ски љу­ди, у њи­ма уоча­ва­мо слич­но­сти, а не раз­ли­ке, а жи­во­ти­ње су не са­мо при­ја­те­љи већ има­ју мно­го људ­ских атри­бу­та. Упра­во је То­ки­но­ва књи­га „Пас” у из­да­њу „Са­ми­зда­та Б92”, ожи­ве­ла ту пер­спек­ти­ву; при­по­ве­дач је ту нај­бо­љи чо­ве­ков при­ја­тељ, ко­ји во­ли и ње­го­ву же­ну и при­ја­те­ље, а из­но­си уви­де ко­јих се не би по­сти­део ни нај­ве­ћи фи­лан­троп. За­то нам То­кин овим де­лом по­ка­зу­је да „пас во­ли бес­крај­но, да ни­шта не зна, а да му је све ја­сно”. Да је свет ви­ђен ње­го­вим очи­ма до­бар и до­сто­јан бор­бе.

Пи­ше­те о све­ту ви­ђе­ном псе­ћим очи­ма. То и ни­је свет дру­га­чи­ји од оног ви­ђе­ног људ­ским очи­ма. Због че­га су вам све пси бли­ски и мо­же­те ли ствар­ност да за­ми­сли­те без њих?

Пси су ми бли­ски ко­ли­ко и дру­га жи­ва би­ћа. Мо­жда су ми дра­жи од дру­гих, али то је ве­ро­ват­но усло­вље­но кул­ту­ром у ко­јој сам од­ра­стао. Да нам мај­му­ни ше­та­ју ули­ца­ма, мо­жда би ми мај­му­ни би­ли нај­дра­жи. Осим то­га, игром слу­ча­ја, ше­сна­ест го­ди­на ми је нај­бо­љи при­ја­тељ био пас, па ве­ро­ват­но и за­то.

Ка­ко ваш ју­нак во­ли сво­је љу­де? Уме ли до­сто­јан­стве­но да гу­би у ту­чи с ја­чим про­тив­ни­ком? У че­му по­себ­но ужи­ва?

То вам све пи­ше у књи­зи, али ко­ли­ко се се­ћам, сво­је љу­де во­ли нор­мал­но, али тај пас из­гле­да нај­ви­ше во­ли жи­вот, и по­шту­је га. Све што је у скла­ду са жи­во­том, ње­му је дра­го, па и не­ки љу­ди. Ње­го­ве ту­че увек има­ју ми­рис смр­ти, и он кроз њих учи ка­ко се гу­би и до­би­ја. Ужи­ва у све­му.

Пси све зна­ју и осе­ћа­ју. Овај ваш ју­нак со­ли­да­ран је са сво­јим дру­га­ри­ма с ули­це ко­ји су из­гу­би­ли дом. Шта чо­век мо­же да на­у­чи од пса?

Не знам да ли све зна­ју. Прет­по­ста­вљам да зна­ју сва­шта. Осе­ћа­ју си­гур­но. Мој ју­нак је свој и со­ли­да­ран је с ким год му пад­не на па­мет да бу­де. Чо­век мо­же од пса да на­у­чи шта год хо­ће да на­у­чи. Ме­ни је пас с ко­јим сам жи­вео по­мо­гао да бу­дем бо­љи чо­век, не мно­го, али ко­ли­ко сам мо­гао. Он је имао по­ве­ре­ња у ме­не као да сам ја не­ки чо­век од по­ве­ре­ња, а ни­сам био, па сам се тру­дио да по­ста­нем до­сто­јан то­га што је тај пас осе­ћао пре­ма ме­ни, и ус­пео сам да га не из­не­ве­рим.

Ка­ко об­ја­шња­ва­те по­сту­пак чо­ве­ка ко­ји је свог љу­бим­ца сма­трао чла­ном по­ро­ди­це, док га јед­но­га да­на ни­је из­ба­цио на ули­цу? Код нас је мно­го та­квих жи­во­ти­ња ко­је од­јед­ном ни­ко не хра­ни, ни­ко их не же­ли. Шта то го­во­ри о на­шем дру­штву, ка­ко на то мо­же­мо да ути­че­мо?

Об­ја­шња­вам то та­ко што тај чо­век не уме дру­га­чи­је, не­што му ни­је ја­сно, или му је ја­сно али га баш бри­га. Ипак, ми­слим да тих жи­во­ти­ња ко­је ни­ко не же­ли и не хра­ни у на­шем дру­штву има мно­го ма­ње не­го оних као што су пи­ли­ћи, сви­ње, кра­ве и оста­ле жи­во­ти­ње ко­је же­ли­мо и хра­ни­мо док не оглад­ни­мо. Пси од­лич­но про­ла­зе ов­де. Ми­слим да све то го­во­ри о на­шем дру­штву, не­што што не ви­ди­мо, с ко­је год стра­не да по­гле­да­мо.

Ка­да би био оста­вљен, овај пас умро би од из­не­на­ђе­ња пре не­го од ту­ге. Да ли и нас то нај­пре сла­ма, то што не оче­ку­је­мо не­ки по­сту­пак, не­ку реч?

Не знам за нас, знам за се­бе. Ра­ни­је су ме оче­ки­ва­ња сла­ма­ла, а он­да сам по­ла­ко, пот­пу­но не­све­сно, пре­стао да оче­ку­јем. Чак и кад кре­нем из днев­не со­бе у ку­хи­њу, знам да ћу нај­ве­ро­ват­ни­је сти­ћи, јер тре­ба да на­пра­вим че­ти­ри ко­ра­ка по рав­ном и око ме­не не­ма не­при­ја­те­ља, па ипак, знам да мо­же сва­шта да се де­си ус­пут. Ис­ход би­ло че­га је увек не­из­ве­стан, па ми­слим да су оче­ки­ва­ња ску­па за­ба­ва. Тру­дим се и по­не­кад се на­дам. Је­ди­но од се­бе оче­ку­јем, и то не мно­го, са­мо да бу­дем нај­бо­љи што мо­гу.


Коментари7
94e50
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikola Vucenovic
Istina. Pas, zec, macka, zavisi od afiniteta, vrlo su bitni kako u zivotu pojedinca, a narocito porodice. Pruzaju, ono sto ljudi ne mogu, i bas zato su posebni, " kucni ljubimci", kako za decu , tako i za one starije. Verni prijatelji.
milovane, sedi, jedan
A komsija uzme pušku i sve vas poubija oko neke medje ili zajedničkog dvorišta. Životinje su bolji deo planete. Svakako bolji od ovakvih koji pse šutiraju i očekuju da se ne brane. Onaj ko ne voli životinje ne voli ni ljude, dokazano.
Radomir
Nestrpljiv sam, želim što pre da nabavim knjigu. Ja sam se družio sa jednom kujom 18 godina. Našli smo se na jednom izletu i odmah sprijateljili. Ona se radovala svima u kući, pa i onima koji samo gostuju. Mi smo je čuvali kao člana porodice i brinuli o njenim potrebama i zdravlju. Svakodnevni izlasci u šetnju sa njom su se pretvorili u najprijatniju terapiju i druženje.
Milovan Rafailovic
Извините, господине, мене пси нису учили љубави. Неки су ме уједали, неки ме нападали, један ми умало није растргао дете. Са псима, ја их зовем џукеле, имао сам лоше искуство и у Србији и у Америци. Они не само што не уче људе о љубави, власници паса не маре за своје ближње. Они само шетају псе и једино њих воле. То је западна култура која стиже и код вас. То је култура екстремног индивидуализма. Замените мачке за псе, неће вас уједати и не морате да их шетате. Место кучета, позовите комшију на
Milovane Nemaspojma
Pas prepozna kad je neko dobra duša. Kada mu se približava neko ko ne misli dobro njemu i njegovom gazdi, pas reaguje režanjem.
Препоручујем 0
Vladimir
Automobili,avioni,bicikli,krokodili,zmije,medvedi,strsljeni,komarci, ljudi,...itd.Svako ima neko lose iskustvo ali nedostaje nam ljubav i harmonija sa zivim sveton na ovoj nasoj planeti.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља