уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02

Цртеж је отисак прста Владимира Величковића

Деценија од 1995. до 2005. била је турбулентна, наш уметник на то није био имун, каже Невена Мартиновић, ауторка текста у једној од пет монографија, у којој је обрађен поменути стваралачки период
Аутор: Милица Димитријевићнедеља, 21.07.2019. у 19:51
„1992”, бр. 1, комбинована техника на папиру До сада је издато пет монографских целина

Током досадашњих шест деценија каријере Владимир Величковић нацртао је сигурно много више цртежа и урадио радова на папиру и картону него што их је могуће сместити унутар корица било које књиге, па чак и у неколико књига. Међутим, број од њих седам стотина који су се нашли у до сада објављених пет луксузних монографија које прате овај део његовог стваралаштва, а у издању галерије „Рима”, импозантан је и више него репрезентативан. То су управо они најбољи. Вишетомни пројекат „Величковић – цртежи”, у којем је свака од књига заправо поглавље посвећено једној деценији његовог рада (што је као одредница и додато наслову сваког издања), окончаће се ове године публиковањем шесте, завршне студије. Међу неколико признатих страних имена која су се ухватила у коштац с тумачењем Величковићевог талента, умећа и развојних фаза истиче се и једно наше – Невена Мартиновић, иначе кустос крагујевачког огранка поменуте галерије.

(Фото лична архива) Невена Мартиновић, историчарка уметности

Њено искуство и сусрети с Величковићем могу додатно да нам приближе и целу едицију овог академика, једног од наших најпризнатијих уметника.

– У прве четири књиге објављени су текстови француског књижевника и теоретичара уметности Алена Жуфроа. Иако су написани знатно раније, први пут су тек у овом пројекту преведени на српски и енглески (ауторке превода су Маристела Величковић и Ксенија Тодоровић). Лично сам се позабавила Величковићевим цртежима насталим у деценији од 1995. до 2005, и то је пета књига, док ће у последњој, која је у припреми, с француског бити преведени (преводилац Александар Луј Тодоровић) текстови Анрија Мишоа, Марка ле Боа, Жерара Мордија, Андреа Велтера, Бернара Ноела, Мишела Битора и Данијела Абадија – објашњава Невена Мартиновић, напомињући да се свака монографија може посматрати и као јединствена и самостална публикација.

Мада је, док су настајале претходне монографије, већ имала прилику да пише о Величковићу, њен задатак, у овом случају, био је сложен. Наиме, декада коју је обрађивала једна је од најкомплекснијих будући да је поменути период био испуњен свеколиким турбуленцијама. У чему се то огледа?

(Фото: Н. Мартиновић) До сада је издато пет монографских целина

– То стваралачко доба обележиле су промене и на тематском и на формалном плану јер Величковић није могао да остане имун на страшне догађаје који су захватили и распарчали Југославију. Тада се у његовом опусу први пут појављују радови с насловом „1992”, као јасном референцом на грађански рат на овим просторима. Премијерно се јавља и пожар као главни мотив његових радова, а приказ пустошног пространства захваћеног ватреним стихијама постаје подједнако заступљен као и људска фигура, чија се морфологија, истовремено, мења. Коначно, оно што је за мене било истраживачки најподстицајније, у овом периоду Величковић успоставља стваралачки дијалог с једним другим уметником од кога га деле векови. С Матијасом Гриневалдом и његовим чувеним „Распећем из Изенхајма” – каже ова историчарка уметности и додаје:

– Разговор који сам водила с Величковићем након прве верзије текста пружио ми је неопходни материјал да попуним пукотине које су постојале. Између осталих, драгоцена ми је била информација колико је за њега у то време био важан, готово преломан, прелазак или боље рећи повратак на цртање класичним пером, након деценија рада рапидографом и одређеним техничким помагалима. Већина аутора која је писала о њему лебдела је на таласима симболике, говорила о болној реалности или апокалиптичним визијама. Међутим, не би требало заборавити да је у самом процесу настанка једног цртежа згуснута читава уметникова личност. Симболички слој његових радова је само један сегмент суштине. Други лежи у гребању пера по папиру.

Управо у том смислу додатно заинтересован читалац може да посегне и за документарним филмом „Избор црног”, у којем је наш уметник рекао да радије црта него што слика и да је цртање његова свакодневна потреба, рад који је еквивалент његовом животу. То употпуњује утисак који је ова ауторка стекла након разговора с посетиоцима Величковићевих изложби и који нам преноси:

– Када разговарамо о Величковићу, некоме се више допада један, некоме други део опуса, али чим се дотакнемо његових цртежа, ту престаје свака дискусија. Постојање општег консензуса у погледу аутентичности и снаге његовог цртежа необорива је потврда његове уметничке вредности. У подручју сликарства цртеж је Величковићев отисак прста.


Коментари6
fec3c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Veličković poput poslednjeg " Mohikanca" vodi svoj mali etički i profesionalni rat za provatak estetici slike i njegovom veličanstvu crtežu kao samostalnoj lik. disciplini ali i osnovom-arhitekturom slikarstva. Crtež je pitanje uma ali slika je pitanje duše- emocija, jedno bez drugog nemogu. Prefiks ART je do te mere komercijalizovan da je izgubio svoj smisao.
Milance Lepotance
I kad posle Velickovica neko pomene Marinu Abramovic, moramo se pitati....pa gde su nestale osnovne vrednosti slikarstva? Moj odgovor je... osnovne vrednosti slikarstva je potisnulo marketinsko stvaralastvo.
David
Osnovne vrednosti slikarstva (umetnosti) su njihov proces u vremenu i, nisu nestale, naprotiv, evoluiraju u stanje stvari tog vremena i pečat individualiteta autora... Zato imamo najstarije pećinske crteže... Pikasovu glavu bika... Veličkovića, i, srećom, Marinu Abramović. Inače, mag marketinga slikarstva je Dali, ali to nema veze sa marketinškim stvaralaštvom slikarstva, jer ono, kao takvo, ne postoji. Postoji marketing potreban umetnosti, i umetnost potrebna marketingu.
Препоручујем 1
Stevan Markovic, Paris
Nemojte se ljutiti, molim vas. Izvinite, nije. Mnogo je prostije: to je otisak duše. Srdačno, D.
Sinisa Stojcic
Genijalni slikar
David
Bravo. Pravi podvig, mada, i autor je, u kontekstu istorije umetnosti, po sebi, izuzetan podvig.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља