петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:45

Непокорни истраживач тајне живота

Биолог, академик, ректор Универзитета у Београду, Иван Ђаја, рођен је на данашњи дан пре 135 година
Аутор: Дарко Пејовићнедеља, 21.07.2019. у 19:22
(Фото Документација Политике)

Нити које повезују Французе и Србе чвршће су и дубље од братства по оружју, искованог у Великом рату. То потврђује и животни пут биолога Ивана Ђаје, академика, ректора Универзитета у Београду, научника који је поставио темеље експерименталне физиологије и биохемије у југоисточној Европи. Образовањем и васпитањем баштинио је највише вредности два народа којима је пореклом припадао. Оставио је драгоцен стваралачки и људски траг, који је дуго био неправедно заметнут.

Рођен је на данашњи дан пре 135 година у нормандијском граду Авру. Његов отац Божидар, Србин из Дубровника, био је поморски капетан, а мајка Делфина изданак угледне француске породице Депоа. Када је Ивану било шест година, отац одлучује да се из мира и благостања Нормандије с породицом пресели у турбулентну краљевину Обреновића и стави на располагање свом народу. Добија дужност капетана пароброда „Делиград”, а Иван у Београду завршава основну школу и Прву мушку гимназију. Школовање наставља на Сорбони 1903, где студира природне науке. Наредне године постаје први дописник из иностранства тек основаног листа „Политика”, на чијим страницама ће и деценијама касније објављивати своје филозофске есеје.

Образовање на Сорбони окончава 23. јула 1909. У аутобиографском спису „Откриће света”, оставио је дирљиву белешку о тим данима:

„Када сам положиo докторат, дошао сам у Онфлер једне недеље, поподне. Моја бака се свечано обукла, узела ме подруку, што иначе није никад чинила, па смо се прошетали главном улицом... С временом, човек спозна да су му највеће радости у животу оне које је другима учинио.”

С докторатом Сорбоне, сва европска научна врата била су му отворена. Међутим, надахнут очевим патриотским примером, Иван се 1910. враћа у Београд. Утемељује прву Катедру за физиологију на Балкану и оснива и Физиолошки завод, прву установу у југоисточној Европи за биолошку дисциплину која повезује сва знања науке о животу. Радну етику, изражену геслом „Ниједан дан без експеримента”, преносио је на сараднике и студенте.

А онда су наступиле године ратова, најпре балканских, а онда и светски. Велики рат га је затекао у Бечу, где је све до слома Аустроугарске био под полицијским надзором. Жељан да надокнади пропуштено у времену смрти, враћа се у Београд и потпуно се предаје науци о животу. Истраживања, монографије, уџбеници, генерације студената и следбеника, пријем у Српску краљевску академију 1932. године... Одржавао је блиске везе са сродним истраживачким центрима у иностранству, па се о Београдској физиолошкој школи с уважавањем говорило широм научног света.

Увек беспрекорно дотеран и отмених манира, љубазан у опхођењу и потпуно лишен сујете, Иван Ђаја био је отелотворење „господина научника”. Као аутентична ренесансна личност, занимао се за уметност, свирао је флауту, имао је књижевни дар, а његови трактати и предавања о филозофији науке подједнако су очаравали стручну јавност и широку публику.

Био је благословен још једном врлином: о свему и свакоме отворено је износио став, без обзира на последице. И ту цену слободе духа Ђаја је спремно платио по успостављању револуционарне власти. На једном пријему уприличеном 1945, представили су га маршалу Титу као „црвеног ректора”, јер је 1935. заједно са студентима протестовао против упада полиције и бранио аутономију београдског универзитета.

„Ја сам их само штитио да могу да уче, а њихове политичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима”, хладно је објаснио Ђаја, на запрепашћење присутних. Тиме је ставио тачку на могућност да буде сврстан у привилеговану, „поштену интелигенцију”. Жиг неподобног потврдио је када се, једини од академика, 1948. успротивио иницијативи да Јосип Броз буде проглашен за почасног члана САНУ.

До краја живота, научни радови му нису објављивани у Југославији. Ипак, дозвољено му је да ради на Природно-математичком факултету и у Физиолошком заводу. Посветио се истраживањима одбрамбених моћи хипотермије (температура тела испод нормале), а открића су нашла широку примену у медицинској физиологији, односно хирургији. Чак је и НАСА средином прошлог века истраживала могућности да космонаути, у стању хибернације, лакше преваљују међупланетарна пространства.

И док је његов рад у домовини коју је изабрао прекривен идеолошким мраком, који ће потрајати и деценијама након што је преминуо 1. октобра 1957, дело Ивана Ђаје обасјано је почастима у земљи у којој је рођен. За дописног члана Националне медицинске академије у Паризу изабран је 1952, а 1954. године је проглашен почасним доктором наука Париског универзитета. С простора Југославије, таква част је пре њега указана само Николи Тесли и Јовану Цвијићу. Његов целокупни научни рад, саздан од проучавања ензима, метаболизма, биоенергетике и хипотермије, крунисан је 1956. пријемом у Француску академију наука.

А шта је Иван Ђаја сматрао својим највреднијим достигнућем? На то питање пријатеља и поштовалаца, одговарао је: „Дођите да видите моју ћерку Иванку, то је најбоље из физиологије што сам урадио.”

Знао је велики истраживач тајни постојања да је живот, сам по себи, савршенији од сваког људског прегнућа.


Коментари5
be9e2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милош Лазић
Професор Иван Ђаја пао је у немилост мало раније, када је 1941. године потписао "панфлет" којим су се српски интелектуалци згрозили пред надолазећим опасностима - нацизмом и комунизмом. Иначе, иако је био оштећеног слуха, до краја живота је свирао флауту, а на радост комшија Чубураца из улице у којој је живео, а која је с великим закашњењем названа по њему.
nikola andric
Srbi su studirali u Francuskoj, Hrvati i Slovenci u Austriji . Kraljevina SHS je, dakle, imala dve intelektualne orijentacije. To se moze videti u zakonodavstvu . Srbi su prepisali francuski gradjanski zakonik a Hrvati i Slovenci austriski. Zakoni se ne mogu ''prepisivati'' bez odlicnog poznavanja prepisanog jezika. Stvarno pravo u Srbiji je jos uvek prevedeno francusko. Jedino je takozvano ''trgovacko pravo'' koje se smatralo delom gradjanskog prava kod nas ''prekrsteno'' u privredno pravo.
Nemo
Величанствена личност + велелепан чланак.
Nebojsa
Jos jedan od destina intelektualaca koje je unistila neprosvecena sredina naroda na brdovitom balkanu. Osnovna stvar za takve ljude da ih ostavite na miru i da mogu da uzivajunu plodovima svoga rada a to je ovde mnogo tesko.
Zoran
Dobar članak.Treba nam više ovakvih priča,od drugačijim ljudima na koje smo navikli.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља