субота, 11.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 22.07.2019. у 19:00 Катарина Ђорђевић

Први пут с татом на камповање

У жељи да буду присутнији у животима своје деце, група очева је пре десет година основала удружење „Први пут с оцем” како би проводили квалитетно време у природи и игри
(Фото Удружење „Први пут с оцем”)

Када је млади отац Урош Рајаковић схватио да се његово родитељство своди на вожење и одвожење деце у вртић, школу, ваннаставне активности, играонице и рођендаонице и да његови синови постају зависници од технолошких играчака, одлучио је да нешто промени у свом родитељству. Онда је с групом очева основао неформално удружење под називом „Први пут с оцем” како би промовисали дружење с децом, а за десет година, колико постоји ово удружење, организовано је преко 50 кампова, такмичења, хуманитарних акција и сплаварења на којима су деца учила како се пеца риба, ложи ватра, подиже шатор, сакупља лековито биље, оријентише у природи и припрема храна.

Ових дана они вредно раде на припремању кампа на Старој планини, на који ће кренути преко педесет очева с децом, а када евоцира успомене на почетак рада овог удружења, Рајаковић каже да је на први камп дошло само троје очева са синовима.

– Као и у чувеној приповеци Лазе Лазаревића, и у нашим камповима деца са својим очевима раде ствари које и једне и друге изграђују – пецају, ложе ватру, гледају излазак и залазак сунца и радују се животу. Све је почело као иницијатива очева који су схватили да у животима своје деце углавном имају улогу возача и хранитеља и да из родитељства „одсуствују” због послова или због традиционалног схватања да је мушкарац тај који би требало да доноси новац у кућу, а да се васпитањем детета бави мајка. Признајем да сам и ја био од очева који је у комуникацији с децом често користио изговоре типа „не могу”, „где баш сад”, „играћемо се други пут”, а онда сам схватио да моји синови расту поред мене, а не уз мене и једног викенда сам узео децу, спаковао шатор и храну и кренуо на узбудљиво „путовање” на коме ми се прикључио велики број очева – прича наш саговорник који је по професији психолог и психотерапеут.

Удружење „Први пут с оцем” делује у оквиру организације „Центар за едукацију и развој личности – Кругови”, а од свог оснивања принципи рада су исти. Услов је да сваки отац осмисли неку активност коју би радио заједно с дететом, било да је то гледање звезда, пецање, оријентиринг, сакупљање бобичастог воћа или паљење логорске ватре. Дружење очева и синова одвија се викендима – обично од петка поподне до недеље увече и од средине априла до краја септембра јер се викенди проводе под ведрим небом и у шатору. Учешће је бесплатно за све учеснике на кампу, а они који немају шатор и врећу за спавање, могу их позајмити од „староседелаца”. Кампови се најчешће организују на Великом ратном острву, Старој планини, Дивчибарама и Јастрепцу, а Урош Рајаковић с поносом истиче чињеницу да су прошле године били на Кајмакчалану, како би обележили сто година од пробоја Солунског фронта. У жељи да то путовање има симболички карактер, сто малишана одведено је на највишу коту Солунског фронта и тамо су са својим очевима провели три ноћи и три дана на 2.500 метара.

– Очеви који учествују у нашим камповима су различитих година и занимања – почевши од двадесетдвогодишњих до педесетогодишњих очева. Међу њима су и инжењери, занатлије, уметници, психолози, просветни радници, банкари… Прва реакција деце на природу обично је доста бурна. С обзиром на то да се све активности одвијају у природи где нема сигнала за вај-фај и брзе хране, природна реакција је бунт и револт. Они у почетку жустро протестују због недостатка мобилног телефона и моле да бар пет минута проведу онлајн, али када превазиђу ту „кризу”, окрену се око себе и виде природу, поток и другу децу. Што су деца млађа, мање им је времена потребно да заволе природу – прича наш саговорник.

На питање да ли у овим акцијама учествују и маме, он каже да су оне добродошле и да су ови кампови суштински замишљени као окупљање целе породице. Иако велики број мама одлазак очева на викенд с децом види као идеалну прилику да се одморе од обавеза, врло брзо постају знатижељне, па се прикључују кампу.

С обзиром на то да очеви играју важну улогу у животима својих ћерки, организатори ових кампова потрудили су се да организују посебан камп који носи назив „Тате и кћерке”.

– С кћеркама уживамо у истим активностима као са синовима. Учимо их да користе лук и стрелу, праве ражњиће, косе и уређују ливаду, купају се у брзој реци и оријентишу се у природи… С девојчицама ипак има мање стреса – нико не командује „Јуриш!” у шест ујутру, нико не види и не лови поскока, шкорпију или анаконду, нико не скаче са стене у плићак на главу, нико не пада с дрвета и нико до сада није ископао себи око мотком нити је запалио шуму – у шали прича Урош Рајаковић.

Коментари6
20b83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Џејми Шеј
"оријентиринг" - zar nije bilo primerenije "orijentisanje"? Udruzivanje i usmeravanje dece na pririodu je svakako za pohvalu.
Abdulah Sidran
Ovaj naslov je zapravo izveden iz naslova sarajevskog knjizevnika i scenariste Abdulaha Sidrana "Prvi put s ocem na izbore".
Dragan Miljkovic
Нетачн. Абдулах Сидран је извео наслов свог дела из назива приповетке Лазе Лазаревића Први пут с оцем на јутрење, написане 1879. године.
Mladen
Ти не постојиш. Просто није могуће да постојиш.
Ivan
Bravo, bravo.Zamolio bih urednika da ovu pricu prenese na naslovnu, ili bar malo vise prostora. G dinu Rajkovicu i ucesnixima pozdrav i zelju da sto duze postoje. Nadam se da ste vidljivi i na internetu, zbog kontakta. Jos jedno bravo
Danica Antić
Nisam znala da ovakvo udruženje postoji, zaista sam prijatno iznenađena. Svaka čast za ideju i što ne odustajete. Pun pogodak!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља