Недавно је на чело Судијске организације Србије дошао амбициозан човек који се, још док је у устима држао пиштаљку, разликовао од својих колега. За Милана Караџића (1967) многи кажу да је човек који, заједно с водећим људима српског фудбала, може у знатној мери да измени слику о суђењу.
Караџић, који није ни у каквим родбинским везама с некадашњим председником ФСС-а, каже да је спреман да одговори сваком задатку, али да исто тако очекује пуну помоћ и подршку играча, председника клубова и спортске јавности.
Шта су изазови када се налазите на месту председника Судијске комисије?
Изазов је свака нова утакмица јер то је и и шанса да покажемо играчима, тренерима, наравно и навијачима да смо и ми морални људи. Познато је да се из године у годину стално мењају трендови у савременом фудбалу. Сведоци смо да је фудбал доста напредовао, да се игра брже и динамичније, да се уводе нова правила. Све то представља и велики изазов за судије.
Многе земље су увеле ВАР технологију, докле се по том питању стигло у Србији?
Размишљамо о увођењу ВАР технологије, разговарамо с људима из Уефе. Тренутно смо у фази информисања, када желимо да се добро упознамо с новом технологијом. Лако је рећи да уводимо ВАР, али пре тога треба обавити пуно посла. Од едукације људи који би били задужени за технологију, преко обучавања судија... То је свакако озбиљан процес, од којег нико не бежи.
У судијској комисији су људи које добро познајете. На свима вама је важан задатак?
Судијска комисија је орган ФС Србије којег бира Извршни одбор ФСС-а. Наш задатак је да се бринемо о младим судијама, да им побољшамо услове рада, да их едукујемо. Пре три године уведено је доста нових правила. Мислим да имам добре сараднике у које имам пуно поверења.
Недавно је ФСС одлучио да знатно повећа судијске таксе. Хоће ли то утицати и на квалитет суђења?
Најпре морам да захвалим Савезу и људима који воде наш фудбал јер је уложен велики напор. С друге стране, судијске таксе нису мењане готово пуних осам година и по том питању смо озбиљно заостајали за Европом. Ако погледате колика су примања других судија, ми смо још далеко, али ово је озбиљан помак. Новац није пресудан код наших судија јер да је тако многе од њих би одавно напустиле суђење.
Србија је чини се после Милорада Мажића поново добила судију за највећу сцену?
Срђан Јовановић је на добром путу, иако до пре само неколико година неки нису веровали у њега. Мали је број људи који је у њему препознао судију светске класе. Он је искористио указану шансу и сада прави свој пут. Пред њим су тек велики изазови. А наша организација у њега верује.
Истина је да Јовановић до сада није судио ниједан вечити дерби?
Да, али ко зна зашто је то добро. Код нас су судије често на удару, срећом Јовановић је имао нешто другачији пут. Биће времена и за то. Сматрам да имамо младе и одличне судије, који на прави начин следе упутства Уефе. На њиховој страни је време.
Да ли вас председници клубова често зову за помоћ?
У фудбалу сам дуго, добро познајем сваки клуб, сваког председника, са свима имам веома коректан однос. Добар сам све док не залазе у аутономност мога посла и док ми се не мешају у посао. Јер, аутономија је нешто што се подразумева у нашем послу.
Која утакмица вам је најдража у каријери?
Дефинитивно то је било полуфинале Купа између Партизана и Црвене звезде. Тада сам донео неколико одличних одлука које нису утицале на крајњи резултат. Срећан сам када ми на крају пруже руку играчи и једног и другог клуба.
Од 2017. године сте посматрач Уефе?
Путујем широм Европе и стално видим велике промене у фудбалу. Сведок сам сталног напретка оних земаља за које сматрамо да су још увек иза нас. Али те земље пуно улажу у инфраструктуру и то не мала средства.
Шта је, осим физичке и моралне припреме, неопходно нашим судијама?
Морају да буду психолози, јер су сваког момента на терену окружени са чак 22 различита карактера. Ко у томе буде најуспешнији тај ће на крају бити победник. Уосталом, нико не бежи од одговорности, нико не каже да је било и малих и великих грешака, али где их нема. Зато је први задатак нове Судијске комисије да те грешке сведе на минимум, да што више образујемо нове судије. Све то је велики процес у који смо закорачили храбро и одважно.
У Земуну спасао живот младом фудбалеру
На питање који меч му је најдражи у каријери Караџић је одговорио без двоумљења:
– Дуел између кадета Земуна и Напретка. Пре неких десетак година делио сам правду у Горњој вароши. У једном моменту сударила су се главама два млада човека и један је пао на земљу као покошен. Док је долазила лекарска екипа видео сам да је почео да се гуши. У том моменту сетио сам се исте сцене коју сам имао пре неколико година с једним познатим судијом. Најпре сам га ударио у вилицу, потом му извадио језик. Све то је трајало готово пун минут. Борили смо се за његов живот. Срећом, све је добро прошло. Данас је Милорад Пилић жив и здрав.
