уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:27
ИНТЕРВЈУ: ДАРКО РАЈАКОВИЋ

Не причамо о пласману али имамо тим за велике домете

Нови члан стручног штаба наше кошаркашке репрезентације, тренер са богатим искуством у НБА, говори о својим очекивањима од Светског првенства у Кини. – У Фениксу су срећни што могу да радим у тиму Србије
Аутор: Александар Милетићсреда, 24.07.2019. у 09:12
Дарко Рајаковић са досадашњом звездом Оклахоме Раселом Вестбруком (Фото ЕПА/CJ Gunther)

Љубитељи кошарке у нашој земљи задовољни су што наш национални тим коначно може да рачуна на све своје играче из НБА, међутим, Јокић, Богдановић, Бјелица и Марјановић нису једина појачања из најбоље лиге на свету. На позив селектора Александра Ђорђевића стручном штабу се прикључио Дарко Рајаковић (40), тренер који је стекао изузетну репутацију у Америци за протеклих седам година у Оклахоми. Овај Чачанин је постепено градио своју тренерску каријеру и као врло млад је знао да је НБА његов циљ, па је тако још 2003. године, када је јуниоре Црвене звезде одвео до титуле првака Србије, уместо повећања плате тражио да му клуб омогући да оде у Америку (Аризона) на усавршавање.

Они који можда не знају колико је стручан Рајаковић, могу да питају о томе Андреа Роберсона, Теренса Фергусона, Виктора Оладипа, Дениса Шредера, Алекса Абринеса или Стивена Адамса који је радећи с њим „прогледао” на линији слободних бацања… Сви они су „порасли” под руком овог српског стручњака.

Недавно сте, после седам година, прешли из Оклахоме у Феникс. Зашто се растурио тим који је протеклих година био међу фаворитима?

Оклахома је имала фантастичан циклус, достигла је јако високе домете, сваке године плеј-оф, било је финала…  Требало је и за наредну сезону опет да има тим за највеће домете, међутим, НБА се доста мења и играчи имају снажан утицај на трејдове, на потписивање слободних агената. Велика је бомба оно што је урадио Кавај Ленард који је после титуле са Репторсима прешао у Клиперсе. Та бомба је утицала на целу лигу, на играче, на трејд Пола Џорџа у Клиперсе, где је Оклахома добила велики број пикова у будућности. Играчи имају такву моћ да могу да се упарују по својој вољи и да пробају да освоје титулу. Са одласком Пола Џорџа управа клуба и Расел Вестбрук су знали да је време да и он повуче нови корак. Тако да следи нова градња тима, са перспективом за будућност.

По чему ћете памтити ваше време у Оклахома ситију?

Провео сам у Оклахоми седам лепих година. Ту сам почео да живим у Америци, ту ми се родио син, супруга и ја смо провели дивно време, стекли много пријатеља кроз посао, али и приватно. Имао сам изузетан однос са свим људима у клубу, са свим играчима, тренерима, Оклахома Тандер је једна организација за пример. Ту сам наставио да се додатно формирам као тренер, а још више као личност. Што се кошаркашког дела тиче, мој највећи искорак напред било је то што сам схватио да сам као тренер ту само као слуга играчима, да им будем помоћ и подршка. Највеће благо које сам стекао нису победе и финала, већ однос који сам изградио са играчима и тренерима у стручном штабу. Сa њима ћу бити пријатељ довека.

Каква је била ваша улога у стручном штабу Оклахоме, а каква ће бити у Фениксу?

У Оклахоми сам имао четири играча с којима сам радио индивидуално, 20-30 минута пре тренинга са сваким од њих, од њиховог развоја, скаутинга, припреме за противника, припреме одбране и напада, организације тренингa… Веома широк дијапазон ствари којима сам се бавио. У Фениксу ћу имати још већа овлашћења. Са главним тренером Монтијем Вилијамсом сносићу одговорност за напад. Наставићу да радим са играчима. Монти је диван човек, с којим имам одличан однос. Радили смо годину дана у Оклахоми, али је он напустио тим када му је супруга погинула у саобраћајној несрећи, што је био велики ударац са све нас који смо били блиски с њим. Прошли смо неке моменте заједно, били смо подршка један другом, као породица, и заиста се радујем сарадњи с њим. Било ми је јако драго да се вратио кошарци и терену где му срце и душа припадају.

Да ли сте се пре преласка у Феникс чули са бившим тренером тог тима, нашим стручњаком Игором Кокошковом?

Нормално, чули смо се, причали о свему. Игор и ја смо јако блиски. Он је свестан у колико се тешкој ситуацији нашао прошле године, тим је целу сезону играо без плеја, било је доста повреда. Игор је сада спреман за нове изазове и сигуран сам да ће добити шансу као први тренер, јер има неопходно знање за то.

Како је дошло до тога да вас позове селектор Александар Ђорђевић?

Са Салетом сам већ неколико година у редовном контакту, причамо о репрезентацији, о идеји да се и ја некако прикључим. Мени се претходних година коцкице нису сложиле са пословним обавезама. У овом тренутку све је кликнуло, мој нови тим је био изузетно позитиван када сам им рекао да ме Србија жели у свом стручном штабу. Знају колико то мени значи и да ће то помоћи и Фениксу. Били су веома срећни што могу да радим у репрезентацији.

Како се у Америци гледа на национални тим и с каквом пажњом љубитељи кошарке дочекују Светско првенство. Да ли је репрезентација једнако важна као нама?

То је индивидуална ствар. Наравно, директору репрезентације Џерију Коланђелу и селектору Грегу Поповићу то је изузетно важно. Грег је већ недељама на припремном кампу за Светско првенство. Перцепција јавности је мало другачија. Тамо не постоји такав однос, као у Европи, да се на национални тим гледа као на привилегију и част. Код њих је НБА на првом месту, а затим „Мартовско лудило” и колеџ лига. Сви амерички играчи са којима сам радио, репрезентативци, изузетно су мотивисани, због себе и својих породица, желе да дају свој максимум и да се увек боре за злато. Знам из прве руке да је то било важно Вестбруку, Хардену, Дуренту, Грифину…

Колико заиста Американци цене српску школу кошарке, пре свега наш допринос НБА лиги?

То поштовање је очигледно, јер наши играчи су били међу интернационалним пионирима кошарке у НБА, у коју су Дивац и Паспаљ отишли још пре 30 година. Данас смо сведоци како наши играчи играју у тој лиги. Кад разговарам с тренером Даласа Риком Карлајлом, он ми се обраћа на српском – Како си? Исто је и са Мајком Мелоуном из Денвера и многим другим тренерима, што довољно говори колико нас цене. Нарочито после сезоне у којој је Никола Јокић постао најбољи центар лиге.

Шта очекујете од Светског првенства у Кини?

Моја очекивања су да сваког дана сваки играч и сви у стручном штабу дамо све о себе. Не размишљам о Светском првенству, већ само како да ми сваки наредни тренинг протекне по плану, да све играче доведемо у добру физичку спремност. У тиму Србије су све сами професионалци, дивни момци, предвођени Сашом Ђорђевићем. Годинама имају добру хемију, а то је предуслов за велике домете. Играчки квалитет постоји. Очекујем да један другом буду подршка, тренинг по тренинг, дан по дан, меч по меч. Нема ту прича ни о четвртфиналу, ни финалу, већ о квалитетном раду, да тим постепено расте. Постоје услови за изузетно високе домете, али ће они зависити од мноштва фактора. Саша има огромно искуство и као играч и као тренер. Репрезентација Србије је с њим постала скоро перфектна машина. Сваки играч је мали шраф у великој машинерији. Ми смо ту да им држимо леђа, да из сваког угла покријемо све аспекте игре.НБА клуб је једна велика војска

Сваки НБА клуб је као једна велика војска. У тренинг хали је више од сто људи који се баве само кошаркашким стварима, плус пословни део клуба и сектор за маркетинг. У стручном штабу је 12 људи, у медицинском блоку је више од 10, у сектору за анализе такође, затим фронт офис, скаути, менаџмент још око 30 људи… Сви они су у служби тима и играча. Путује се приватним авионима, да би се максимално уштедело време у ритму три-четири меча у седам дана, да би играчи имали времена за опоравак и да би могли да се усредсреде на свој посао.

Кошаркашки фанатик

Дарко Рајаковић је, као и многи дечаци рођени у граду кошарке – Чачку, био „осуђен на кошарку”. Тренирао је с једнаком страшћу као и један од највећих кошаркашких фанатика Дражен Петровић – устајао је у пола шест и одлазио на терен пре школе. Био је талентовани организатор игре (у Борцу и Железничару) али није имао потенцијал да настави играчким стопама Радмила Мишовића, Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића. У време кад су се у српској кошарци појављивали плејмејкери виши од два метра, сматрао је да са 180 центиметара неће моћи да испуни своје снове. Тако је већ са 16 година добио први тренерски „посао”, на једном кампу Борца. Када је преко Црвене звезде отишао на усавршавање у САД, 2003, упознао је Сема Престија који га је позвао у Сан Антонио. У том клубу је добио први посао повезан са НБА – био је скаут Спарса.


Коментари0
05cf2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља