Већ је четири године како смо нашу београдску адресу заменили оном у Стокхолму. Чаробан град, не зову га узалуд Венецијом севера. Много мудрости би човек могао да научи од трезвених северњака; рецимо како бити пристојан, рационалан и поштовати туђу приватност.
Једна необична чињеница ми је од првог дана привлачила пажњу, Швеђани изузетно воле и поштују своју заставу. Шта је то застава? Платно обојено идентитетом, оно што се брани животом у рату, извор поноса и идентификације.
Како год је доживљавали ја се не сећам да ми је у Србији била блиска и да сам је виђала често. У сећању ми је да сам је гледала на државним институцијама, успутно негде смештену или на челу колоне сватова.
Наш први стан у предграђу Стокхолма гледао је на предиван парк. На самом улазу у парк стајао је високи јарбол и на њему плаво жута застава Шведске. Са прозора нашег стана у приземљу моји малени дечаци и ја смо гледали како се вијори и оцењивали на основу тога колико снажно дува ветар.
„Мама, застава се не мрда, нећу капу!” Колико сам само пута чула ову реченицу.
Убрзо су малишани увидели да постоји и „велика” или „свечана”, која се подиже у посебним приликама, када се славе државни празници или рођендани чланова краљевске породице. Наш вредни домар подизао је подизао у рану зору и деци је изгледало као нека чаролија када се ујутру створи ниоткуда.
Након две године преселили смо се у кућу, у крај где скоро сваки шведски домаћин поносно истиче заставу у свом дворишту. Заставом машу и весели матуранти који баш ових дана насмејани и пуни оптимизма журе у ново поглавље живота. Комшијска деца је цртају кредом на плочнику на улици. Пишу испод ње добродошли.
Када сам пре годину и по родила треће дете, љубазна медицинска сестра ми је након порођаја донела послужење, а на послужавнику добро позната заставица. Родила се Софија и Шведска слави! Исто је наравно и када на свет дође неки Лукас, Еба, Вилма, Хамза или Микаел.
На Дан државности, 6. јун, цвећаре, посластичарнице и излози широм града су плаво-жути, баш као бистро небо и сунце које необично интезивно греје ових дана.
У августу почиње нова школска година. Наша породица има први пут првака. У небо ће из школског дворишта тог дана полетети плаво жути балони, а моја три детета махаће плаво жутим заставицама. У тој је слици неизмерна количина поноса. И туге.
Шта је застава? Оно због чега ти заигра срце када је угледаш на аеродрому свог родног града. Града који некако више није твој као некада.
Анђелка Аксентијевић, Стокхолм, Шведска
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rsПравила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду.
Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
