понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:51
ОПРОШТАЈНА КОЛУМНА МИРОСЛАВА ЛАЗАНСКОГ

„Политика”, господар утицаја

Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 28.07.2019. у 10:00

Негде на почетку моје новинарске каријере колега Ратко Бошковић објавио је у загребачком „Старту” вероватно први текст о компјутерима у било којем југословенском листу – магазину. Другови из ЦК СКХ одмах су бурно реаговали, јер по њима „компјутери деправирају улогу човека у стварању, а то није марксистички и то није добро за наш самоуправни социјализам”. Како смо ми новинари у то време били друштвено-политички радници, колега Бошковић био је, због здраве другарске критике од стране ЦК СКХ, тих дана и потиштен. Неких месец дана касније, било је лето, тема за писање баш и нема, објавио сам у „Старту” текст о групацији четири совјетске дивизије у Мађарској: две оклопне и две механизоване. Са све именима официра у команди совјетских снага у Мађарској са седиштем у Будимпешти. Немачки „Шпигл” пренео је после неколико дана цео мој текст, да би затим Танјугов црвени билтен пренео то из „Шпигла”. И тако ја дођем у редакцију и кажем „Добар дан”, а у редакцији нико ни да ме погледа, осим колеге Инослава Бешкера, који је само процедио: „Како за кога је добар дан”. Јер, специјални црвени билтен Танјуга читали су само чланови ЦК партије и главни уредници. Па ме је главни уредник одмах позвао и упозорио да је мој текст пренео „Шпигл”, немачки „десничарски” магазин, и да то за мене није добро. Била је 1982. година, то што „Шпигл” чита осам милиона Немаца, ма то нема везе, јер ми смо ипак друштвено-политички радници...

Са колегама пред одлазак у дипломатију (Фото Н. Марјановић)

Некако у то време Амери су почели да у Европи постављају крстареће и „першинг-2” ракете као одговор на совјетске пројектиле СС-20. Написао сам у „Вјеснику” да је амерички одговор логичан, јер су Совјети први поставили ракете СС-20. Нико ме због тога није оптужио да заступам америчку страну. Добро, неки ће рећи – па увек смо помало били Амери, али ја сам убрзо добио интервју од совјетског маршала Ахромејева, који је објашњавао зашто су поставили пројектиле СС-20.

Данас, ако напишеш да су Амери једнострано изашли из споразума о АБМ, да су једнострано напустили и споразум о ракетама кратког и средњег домета, укратко да су сада они зезнули ствар, одмах те каталогизују у проруског човека. Ако кажеш да НАТО из периода до 1991. године и НАТО данас нису иста организација, не само по чланству, већ и по амбицијама и акцијама, одмах си противник светле будућности Србије. У компјутерском веку живимо, дакле, и даље по законима пећинског доба: у праву је онај коме је батина јача. Али, правимо се да није тако, да то не знамо, да чак и не сумњамо да тобоже са развојем цивилизације расте и наш морал. А прошли и овај век обогатили су нас иновацијама лицемерја и све креативнијом применом двоструких, троструких и четвороструких аршина. Политички пороци постали су цивилизована суптилност.

Волтер Кронкајт имао је обичај да каже да „новинари представљају свет онаквим какав јесте”. У том контексту лежи и стара новинарска дилема: Може ли решење неког сукоба бити олакшано или отежано захваљујући мом извештавању? Али то је суд који се доноси после, јер новинари ни на који начин не могу да знају да ли би се оно што виде, или чују, дешавало на исти тај начин, и да ли би се уопште и дешавало, да нико никада није ни помислио да ћемо ми о томе известити. То је коло повратне спреге, начин на који се описује утицај вести на сложене процесе који делују у дешавањима у свету. Његово издвајање као једног мерљивог фактора у тим дешавањима може да личи на покушај издвајања једне једине боје из кантице у којој је помешано више боја. Њено присуство, међутим, ма како разређено, може се и даље уочити у склопу те мешавине боја. Злокобни знак је ту, сваки новинар сноси у сваком тренутку неизмерљиву количину одговорности за оно што ће се затим десити. Ако је, дакле, одговорност неизмерљива, да ли је и непредвидива? Или можда можемо да утврдимо збирни утицај посебних образаца извештавања на ток наредних дешавања? То би могло да нас доведе до неугодних етичких питања. Можемо ли да доносимо судове о последицама нашег извештавања пре и у току самог извештавања? И како би ти судови утицали на начин нашег извештавања? Главно питање јесте на који начин објашњавамо насиље, како то објашњење проистиче из, или настаје на основу нашег опредељивања о чему да извештавамо и на који начин. Према колу повратне спреге, у току формулисања било које политике врше се процене о томе колика је вероватноћа да се о њој извештава као о реалном решењу. Те процене зависе и од тога каква је дијагноза проблема постављена. Ако дијагнозирате насиље као аутистично, лудачко, зло, ирационално, онда ћете лакше прихватити и насиље као лек.

Ми, заправо, све више живимо у свету без историје и без политике, социјалне и технолошке промене се убрзавају, традиционалне институције и обичаји полако нестају, друштво се атомизовало, кретање маса тријумфује над акцијом појединаца, економски закони укидају политичку акцију, национални и класни идентитети нестају, мигранти јуришају, а култура коју смо наследили од пре само 50 година скоро да и не постоји.

А новинари? Новинари, у принципу, пишу да би били читани. Што се мене тиче, осим те ситнице, мотив је, да се не лажемо, била и лова. Нисам имао амбиције да оно што напишем као новинар неко и спроведе у дело. Можда је изузетак било моје надање да ће ЈНА, ипак, извршити своју уставну обавезу и спречити трагедију. Лист „Политика”, у којем сам и провео највећи део своје новинарске каријере, био је и јесте прави медијски господар утицаја на овим просторима, иако бројке не одражавају увек и значај ове институције. Јер, нас мање купују због обичних информација, више да би сазнали наше тумачење догађаја. Када годинама радите у једном таквом листу, какав је утисак на крају? Било је лепо, а верујем за оно што је потписано мојим именом и презименом да је било и часно.


Коментари77
9d5ce
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dani
Postovani gdine Lazanski,zelim Vam svako dobro na novoj poziciji ambasadora..Uzivala sam citajuci Vase komentare kao i slusajuci Vas u tv emisijama...Rijetki su ljudi kao Vi tako nacitani i pametni.Sve najbolje.
srecno i da pobedite, zivela Srbija i Rusija, nek se pamti Jugoslavija
srecno i da pobedite citam najbolje i jedne od najboljih tekstova i novinara sta se moze procitati u novinama, i najbolje novine na svetu-Politka- (i jedne od najboljih u Srbiji) 4-5 godina odkako koristim smartphone,- tacno ste sve napisali i rekli, uvek u pravu,...i u proslih nekoliko meseci i proslih nekoliko godina , i jos od onog intervjua kod Minimaksa u Maksoviziji (izvor na YT) iz 1991godine-ovoga puta nasu zastavu nosite u Moskvu pred Putina-i da pobedite-zivela Srbija I Rusija!!!!!!!!!
Леон Давидович
Добро је када неко успе остварити макар део својих снова.
miran
zar diplomata ne moze da bude i dalje kolumnista politike?bicete na izvoru naj svezijih informacija!
MILE
Sretno Miroslave,i javi se ponekad kada ti vreme dozvoli,da procitamo uvek dobar komentar,a nadam se da ce biti materijala. Jos jednom sretno I puno uspeha u radu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља