Још се чека да се види хоће ли Турска испунити своју претњу и упутити додатне војне трупе у Сирију како би повела офанзиву и на курдске територије источно од реке Еуфрат. За сада, власти Турске, као и оне у Либану, двема земљама које су примиле највише сиријских избеглица, њих око пет милиона, почеле су да принудно шаљу хиљаде њих натраг у домовину, на чијем се североистоку, у Идлибу, Хами и Алепу, рат поново заоштрава и у последња три месеца је однео око 400 жртава.

Депортовани у Сирију имају пред собом неколико лоших сценарија. Ако оду у област под контролом побуњеника, упашће у рат. Запуте ли се у регионе које држи власт Башара ел Асада, ризикују да их регрутују и опет спроведу на фронт или да их, под сумњом да су из земље побегли као присталице опозиције, приведу на испитивање, за које они што су га наводно преживели тврде да се обавља уз тортуру и без икаквог поштовања људских права и минимума достојанства. Уколико избегну све то и буду могли да мирно крену ка својим домовима, питање је да ли кућу уопште више имају, и то не због тога што су многе разорене бомбардовањем него стога што је сиријска влада још раније почела да конфискује имовину избеглица, без права на одштету.

Али, и останак у Турској и Либану за ове људе је све мукотрпнији и неизвеснији. Обе те државе преплавила је нетрпељивост према избеглицама, уз повике да отимају радна места домаћем становништву, притиснутом нестабилном политичком и економском ситуацијом. Пре последње изборе у Турској, где је највише сиријских избеглица, око 3,5 милиона, и власт и опозиција, чији је кандидат на крају тријумфовао, најављивали су строжи однос према дошљацима с југа.

Само у Истанбулу је овог месеца, према подацима удружења „Солидарност с мигрантима”, приведено најмање 6.000 нерегистрованих избеглица, међу њима око хиљаду Сиријаца, од отприлике милион њих пристиглих у тај град откако је у њиховој земљи 2011. године почео рат. Сиријски медији су, како је пренела Ал Џазира, јавили да је током јула из Турске заправо већ депортовано око 4.380 Сиријаца, упркос приговорима невладиних и хуманитарних организација да се то коси са Женевском конвенцијом, пошто она забрањује терање људи у области захваћене ратом.

Тај се правни проблем заобилази тако што се мигранти наводно, ако је веровати њиховим притужбама, у притвору приморавају да потпишу документ којим потврђују да се добровољно враћају. Турско образложење је пак да се депортују само нерегистровани мигранти, који су у земљу ушли нелегално, и да је то нужно како би се очувао ред јер држава која је већ толико учинила за избеглице не може дозволити потпуни хаос. Такође, власти наводе и да није увек посреди враћање људи у Сирију него у први турски град у којем су се регистровали, да би се касније без дозволе пребацили у неко друго место, најчешће Истанбул.

Избеглице о турском гостопримству износе помало другачију причу. У тој држави, како се жале, никада нису добиле право азила него статус привремене заштите, без здравствене заштите и слободе да се крећу по Турској у потрази за бољим послом. Он се најлакше налази у Истанбулу, који је, као и још девет турских провинција, још крајем прошле године престао да прихвата захтеве сиријских избеглица да се ту региструју.

Ситуација је унеколико слична у Либану, где је око 1,5 милиона сиријских избеглица на популацију од шест милиона људи, што је, посматрано на целом свету, највиши избеглички проценат у односу на домицилно становништво и велико оптерећење за либанску економију. Власти те државе су изручење Сиријаца у њихову родну земљу покренуле под образложењем да је то део борбе против непријављене стране радне снаге. То би било уверљивије да су Сиријце хватали само на местима где раде, али су их оне извлачиле и из избегличких кампова. Дозволе за рад, које би их наводно ослободиле претње од принудног изручења, Сиријци тешко набављају јер оне коштају, како је известила Ал Џазира, од 750 до 1.200 долара годишње, што је, уз трошкове за дозволу за боравак и ниске плате на пословима какви се нуде избеглицама, превисока цена.

Турска је богатија од Либана и лакше себи може приуштити држање мноштва избеглица. Терет би јој лакше пао да је стигао сав новац који је Европска унија наменила као помоћ за те сврхе. Међутим, с исплатом последње транше се застало због несагласности Брисела и Анкаре око тога коме конкретно треба предати тај новац. У суштини, проблем је у томе што ЕУ сумња да део тих средстава, ако буде ишао токовима на којима инсистирају турске власти, неће бити под контролом и може завршити у приватним џеповима.

У међувремену, борбе на североистоку Сирије се настављају. У тој области је већ око три милиона интерно расељених Сиријаца, за које је могуће да ће, бежећи од бомби и метака, уточиште покушати да нађу тамо где су већ милиони њихових земљака: у Турској и Либану, пре свега. Избеглички талас, упркос депортацијама, може опет кренути у том смеру.