недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55

Без истине се не може напредовати

Примабалерина Мила Драгичевић после опроштаја од активне играчке каријере планира да се окрене педагогији и младим талентима
Аутор: Биљана Лијескићчетвртак, 01.08.2019. у 20:00
Мила Драгичевић на сцени Народног позоришта с партнером Роналдом Савковићем (Фото: Лична архива)

Прошло је два месеца откад је Мила Драгичевић, примабалерина Народног позоришта у Београду, одиграла опроштајну представу „Краљица Марго” на сцени националног театра. У балету, тој уметности која је везана искључиво за младост, требало би да се зна одабрати прави моменат када прекинути с активном игром. Сада, током летње паузе, Мила Драгичевић сабира своје утискe и каже нам тим поводом:

– Мој опроштајни и омиљени балет сам одиграла 7. маја и сећам се да ми је тај дан веома брзо прошао, а неких ствари нисам ни била свесна. Трудила сам се да се припремим, а мислим да сам успела, да моменат завршетка активне играчке каријере на сцени буде елегантан, леп и достојанствен. Сада, два месеца касније, осећам недостатак јутарњих вежби које сам читавог живота практиковала, тело се буни и још увек му је потребан такав напор. С друге стране, мирна сам, одлуку сам донела. Играм од 16 године, сада имам 44, дала сам на сцени све од себе. Посвећена сам ћерки Емилији, која има четири године и четири месеца, и то ми је најбитније.

С обзиром на то да је Мила Драгичевић одиграла најзначајније улоге класичног балетског репертоара, а нагласила нам је да је највише волела Одету и Одилију у „Лабудовом језеру”, потом Китри у „Дон Кихоту” и Жизелу у истоименом балету, питамо нашу саговорницу да ли би неку од њих сада издвојила и по чему.

– Свака улога ми је била важна. Било је то потпуно посвећење и психофизичко предавање свакој од њих, у виду интензивног вишемесечног рада на јутарњим и вечерњим пробама и представама. Моји почеци су обележени људима који су ми помагали да напредујем. У тренутку дипломског рада и даљег професионалног живота пуно ми је помогла госпођа Вишња Ђорђевић. Значила ми је и сарадња с иностраним уметницима, они су били врхунски професионалци и долазили су и одлазили као господа из нашег позоришта.

Занимљиво је било баш то што су први професионални кораци Драгичевићеве били повезани са савременим балетом, иако је каријеру градила на класици.

Мој почетак је био повезан с кореографом Дитмаром Сајфертом, и то у савременом балету „Посвећење пролећа”, који је постављао у Београду . Сајферт се, осим што је био добар кореограф, бавио и психологијом и написао је много књига. Сећам се рада и Наталије Золотове (по којој је писана методика), Владимира Васиљева, Бахрама Јулдашева, Константина Костјукова. Радила сам и с кореографима Габријелом Комлевом на „Бајадери”, а с Круниславом Симићем моју „Краљицу Марго”. Био је то озбиљан труд. Ипак, издвојила бих сарадњу са Сајфертом јер сам имала само 16 година, када ми је дао улогу у свом балету. Већ при првом сусрету, одмах ми је показао 15 минута кореографије, а сви знамо да музика Стравинског у „Посвећењу пролећа” није лака, рекао ми је да је видео таленат и помогао ми да савладам младалачке страхове и стидљивост.

С обзиром на то да потиче из уметничке породице (балетом су се бавили родитељи и сестра, такође примабалерина Душка Драгичевић), упитали смо познату уметницу да ли јој је то помогло или можда чак сметало у професији.

– Било је очигледно да сам генетски предодређена за балет и мене је моја породица обликовала у том смислу. Имала сам максималну подршку родитеља који су били посматрачи и публика за сваку представу, отац је седео увек у првом реду. Били су моји велики критичари, некад и сурови, али хвала им на томе јер без истине се не може напредовати. Није постојао ривалитет између сестре и мене, док сам се учила у београдској балетској школи „Лујо Давичо”, она је била у Москви, после тога почела је да игра у Народном позоришту. Свака од нас је имала свој пут. Нисам била угрожена због тога што смо се бавиле истим послом, већ због људске зависти. Мој проблем је био доказати да ја као најмлађа вредим по себи, независно од маме, тате и сестре. То је био мој крст. Да сам отишла у иностранство можда би ми у том смислу било лакше. Из породице која је била усмерена на балет, две сестре примабалерине градиле су каријере у једном позоришту и то околина није лако подносила.

Остаје на крају питање који ће позив Мила Драгичевић изабрати убудуће, а она једноставно одговара:

– Увек ме је одржавала љубав кроз све године игре. Сада разматрам шта даље. Наставићу да радим као педагог и имаћу класу младих играча у балетској школи Душке и Константина Костјукова. Педагогија је најтежи део посла. Док играте, одговорни сте само за себе, а као педагог бринете о сваком талентованом детету.


Коментари6
bd2dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena
Meni (bila) najbolja nasa balerina! Posebna elegancija, harizma i tehnika. Svaka cast i hvala, uzivala sam u svakoj predstavi gde ste igrali pogotovo sa Kostjukovim, taj tandem se pamti. Posle vas, Adamovica, Tesee i Kasatkina meni se vise ne ide u pozoriste da gledam baletske predstave.
Sasa Trajkovic
Čestitke na hrabroj i bolnoj odluci koja je odraz suočavanja sa istinom da su vreme i godine prekinule jednu lepu karijeru u profesionalnom baletu ali da srcem ova divna balerina ostaje u umetnosti igre jer balet nije samo umetnost već i cilj i smisao života. Tužno je kako se mi kao društvo i država odnosimo prema umetnicima.
Milan
Samo kad Ona moze da sastavi prostoprosirenu...
Jovan ©
Zanimljiva konstatacija. Ali mi smo izuzetak, mi napredujemo i bez istine i bez neke narocite potrebe za istinom.
Da,da
Zanimljivo je kako vam je lepo tu gde ste, a i za gde ste, niste.
Препоручујем 1
bogdan basaric
@Jovane, gde mi to napredujemo , ali je sigurno da vecina ,koja zbog toga pati ima veliku potrebu za istinom. Hvala balerini koja je ovako dobro definisala ,sve razloge naseg postojanja. Istina, istina i samo istina, jedini su spas za posrnulo covecanstvo.
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља