У априлу прошле године, вереник и ја одлучисмо да се преселимо из Париза у Лондон, да тамо пронађемо посао и да се мало удаљимо од наше свакодневице. Раније смо већ долазили у Лондон на викенд, у прелепи Падингтон где се родио принц Хари, али нам овог пута финансијска средства нису дозвољавала да се ту сместимо на дуже време.

Одабрали смо један хостел у кварту „Шепердс буш”, који се у преводу зове „Чобански жбун”, недалеко од Нотинг Хила. Имао је прелепу рецепцију са баром и Честерфилдовим кожним каучима за уживање.

У хостелу смо делили собу са још четворо младих људи, међу којима није био ниједан туриста. Сви су дошли у британску престоницу да пронађу посао и да се ту настане. Саул из Шпаније је инжењер, Леонардо из Бразила је дипломирао маркетинг, Чимезе из Нигерије је завршио финансије а Бони из Париза стране језике.

Већина је пронашла посао за мање од недељу дана, једино је било компликовано отворити банковни рачун без места становања. Многи су га отворили у банци „Монесе” на интернету за коју није требала кућна адреса, а картице су им достављене у једној радњи у тржном центру. Једини проблем је био тај што се на такав рачун није могло оставити више од минималца.

У тих првих неколико дана, сви смо се обратили Центру за запошљавање, где смо сазнали да је британски ЦВ много детаљнији од француског и да никада нема фотографију. Ту смо заказали састанак да добијемо број социјалног осигурања, без којега се не може добити легалан посао. Међутим, прагматични Британци вас, ипак, запосле и допусте вам да га затражите током првог месеца након што сте ступили у радни однос, за случај да се неко погрешно распитао или је пребрзо пронашао посао.

Било је потребно неколико дана да се стекну рефлекси како се прелази улица, јер људи возе са погрешне стране а огромни двоспратни аутобуси одједном ниоткуд јурну на вас. Док смо се тако дивили огромном броју луксузних аутомобила који су јефтинији него у другим земљама – чак смо видели лоше обученог Индуса како излази из „Бе-Ем-Ве”-а а лептир вратима – приђе нам неки човек и поче да ћаска са нама. Био је кувар родом из Алжира који се пре двадесет година настанио у Лондону, након што је двадесет година живео у Паризу. Упитали смо га који му се град више допао, из данашње перспективе.

„Знате, никад нисам навикао да возим са леве стране и никада нисам успео да се спријатељим ни са једним Енглезом. Мислим да су Французи много друштвенији и отворенији, док се Енглези радије држе на дистанци и пуштају имигранте да живе у затвореним заједницама без икакве шансе да се уклопе.“

„Дакле, чувена британска толеранција је у ствари равнодушност?“ – упитах га ја.

„Да, Французи боље знају како да живе заједно. Некако је та земља заживела у мени, волим њену културу, њену кухињу, њен начин размишљања и живљења,“ објаснио је он, машући неком тиквицом коју је купио за вечеру као неки диригент оркестра. „Онај ко је живео у Француској, он се заувек промени, јер га обележи елеганција.“

А онда нам је пуних сат времена објашњавао како се прави зечетина у сенфу и мозак са першуном, са таквом прецизношћу и богатством израза да смо осетили укус и арому, ту на тротоару улице Аксбриџ.

Одмах сам се уписала у библиотеку и добила чланску картицу са којом су се могле позајмљивати књиге у целом западном Лондону. Посетила сам три најближе библиотеке, али сам у свакој стекла исти утисак. За разлику од Париза, где вам је на располагању богат избор књига из свих области, овде су се једино могли наћи бестселери и криминални романи, те понека стручна књига о финансијама, музици или кувању. Скоро ништа о политици, међународним односима или актуелностима. Након читавог сата разгледања, позајмила сам биографију групе „Ганс ен` Роузис”.

Касније сам посетила библиотеку Института Аге Кана у којој су се налазила веома вредна и ретка дела, међу којима и копија Авицениних дела која вреди 13.000 фунти, али се до тих бољих књига не може доћи бесплатно него уз скупу чланарину, или ако сте студент универзитета Аге Кана.

У року од недељу дана смо изнајмили собу у кварту Вајт Сити, у преводу Бео-град, поред седишта телевизије Би-Би-Си. Била је потпуно нова, имала је око четрнаест квадратних метара и купатило у ходнику, а коштала нас је седамсто фунти месечно и седамсто фунти гаранције. Купили смо постељину и посуђе, а онда отишли да напунимо фрижидер и приметили да је храна много јефтинија него у Француској. Биће да је због нижих пореза.

Међутим, та јефтинија храна била је уједно и много лошијег квалитета и почели смо да се гојимо. Упитала сам друге имигранте да ли су и они стекли сличан утисак, и сви су потврдили да је храна много калоричнија у Енглеској него код куће.

Пошто смо тек стигли, послодавци су нам нудили француске плате, рачунајући да још не познајемо нашу тржишну вредност. Сматрали су нас као имигранте из Европе, тако да нам је то све више сметало.

Вереник је пронашао посао у једном ресторану, а онда га напустио зато што су му рекли да ће га плаћати на црно. Мени су понудили легалан посао у једној јапанској банци, али за ону исту плату коју сам имала у Паризу, где је живот двапут јефтинији, тако да нисам прихватила понуду.

Мислили смо да је сваки почетак тежак и да је нормално почети од нуле када се негде емигрира. Приметила сам да су сви моји познаници који су се одселили у Лондон тамо и остали. Зарадили су много новца и успели да пронађу пристојан смештај, али нико од њих није основао породицу. Изашла сам на кафу са њих троје и разменили смо искуства. Катарина из Пољске и Андреа са Барбадоса живе саме и имају по две мачке, а Раид из Ирака се развео и сада живи са родитељима. Сви су потврдили да се у Лондону превише ради и да не остаје довољно времена за приватни живот.

Онда је дошао месец мај, али још увек нисмо могли да одложимо зимску одећу јер нам је било јако хладно. Приметили смо да радијатори не раде и пожалили се газди, а он нам је одговорио да се греје само два сата дневно, једном ујутро и једном увече, јер „у Енглеској енергија није тако јефтина као код вас у Француској.”

Тако да смо одлучили да се вратимо у хостел јер је макар било боље грејање. Неко је некад рекао да је домовина тамо где ти је најтоплије.

По повратку у хостел смо упознали једну Сару из Бретање, која је радила као професор француског у Даблину и дошла у Лондон на годишњи одмор. Док нам је тако причала колико је лепа природа у Ирској, запалила је цигарету тако елегантним покретом руке да ме је подсетила на неко уметничко дело. Њена урођена француска елеганција нас је подсетила на лепоту живота у Паризу, која нам је недостајала кад год видимо Енглескиње са тиркизном или розе косом како се тетурају по улици након што касно увече изађу из паба.

Мало касније, Бони је отишла у Израел и тамо се запослила на неком кибуцу. Саул из Шпаније је отишао у Аустралију и тамо нашао посао. Неки дан га видех на Инстаграму како се вози на посао носећи пераја на ногама, тако да вероватно ради негде близу плаже.

А ми смо се вратили у Париз, где смо пронашли нове послове и где смо и данас. Сањамо да опет одемо негде где има много посла и где је лепше време, можда на Флориду, или у Калифорнију.

Наташа Јевтовић, Париз

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика