Година је 2003. и Бушова доктрина је у пуном замаху. На почетку трећег миленијума једина преостала суперсила на плантети жестоко је рањена у терористичком нападу на сопственој територији, а одмазда је, као што знамо, била жестока. Авганистан и Ирак, и бројне појединачне интервенције низале су се у складу са безбедносном стратегијом у чијој сржи је било настојање да се предухитри свака евентуална нова опасност по Америку и њене интересе. Метода? Превентивни рат. И, управо негде на таласу на први поглед успешне тактике примењене на авганистанским и ирачким ратиштима, могла се чути претећа фраза чији је део послужио за наслов овог текста – „Свако може да нападне Багдад, а само прави мушкарци крећу на Техеран”. Истина, о њеном ауторству и тренутку настајања постоје спорења – по једнима је реч о процени америчког званичника непосредно после пада Багдада и рушења Садамовог споменика у центру града, а по другима је то опаска британског коментатора за време заглушујуће медијске буке која је трасирала пут за напад на Ирак. Данас, 16 година касније, са најновијим заоштравањем на релацији Вашингтон-Техеран, оно што је некад могло зазвучати тек као пуко чикање „великих момака” има много злокобнији призвук.
БОЛТОНОВ НАЧИН: Ма колико да је незахвално у друштвеним процесима правити паралеле са неким ранијим случајевима и из тога извлачити закључке, сличности у појединим поступцима администрације Буша млађег и Доналда Трампа толико су упадљиве да их је немогуће игнорисати. Оставимо сада по страни неповерење које су обојица председника показали према климатским променама (Буш је напустио Протокол из Кјота, а Трамп Париски климатски споразум). Оно што у овом тренутку улива највише нервозе у међународне односе јесте евидентна снага неоконзервативног кружока у америчком естаблишменту, који је мање-више успешно усмеравао обојицу председника, а чак су и нека лица у обема администрацијама иста.
Засигурно један од најпознатијих спољнополитичких јастребова, Џон Болтон подједнако добро се котирао и у Бушовом и у Трамповом јату. Иако убеђени унилатералиста, са нескривеним презиром према највећем делу институција које подразумевају међународни консензус, Болтон је за Бушовог вакта добио место америчког амбасадора при УН. Код Трампа му је припала још престижнија, и неупоредиво утицајнија синекура. Са места председниковог саветника за националну безбедност Болтон покушава да што више прогура свој одсечни начин вођења спољне политике. А шта мисли о Ирану најконцизније је својевремено објаснио у ауторском тексту за „Њујорк тајмс” насловљеном „Да спречите иранску бомбу, бомбардујте Иран”.
Болтон, или, рецимо, државни секретар Мајк Помпео, само су најистуренији представници шире неоконзервативне матрице са великим утицајем у Вашингтону. Спроводећи својеврстан социјални инжењеринг, покушавају направити слику о спољнополитичкој реалности која је таква да се може преживети једино уколико се следи ратоборна агенда. У таквој једначини Иран је држава парија, проказани, „одметнички” режим који озбиљно прети да уздрма светски поредак. Ништа не мари уколико се у тој конструкцији потегну неистине. Својевремено су тако сервиране приче да је некадашњи председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад био активни учесник у талачкој кризи када је у Техерану 1979. заробљено особље америчке амбасаде, а идентичне оптужбе пришиване су и иранском шефу дипломатије Џаваду Зарифу. Оба пута су то биле оно што се данас популарно назива „лажним вестима”, али накнадни деманти никад нису успели да поправе лошу слику коју је шира јавност већ стекла о Ирану и његовим лидерима.
МАЛЕ, ДОСАДНЕ ЧИЊЕНИЦЕ: Како ове недеље запажа некадашњи дописник „Вашингтон поста” из Техерана, који је током службовања дошао у директан сукоб са иранским режимом, америчка политика максималног притиска узима највећи данак у иранској средњој класи, тој „најобразованијој и вероватно највише прозападно оријентисаној популацији у региону”. Срце и душа америчких неоконзервативаца су, међутим, чврсто везани за Израел, уз безгранично разумевање према петродоларима конзервативних сунитских монархија у Заливу. Џаба су зато Ирану све чињенице које би му могле ићи у прилог.
Трампа би, за разлику од Буша млађег, од погрешног потеза, као много пута у животу, могао да сачува инстинкт прекаљеног пословног човека. Он и сам зна да је до Беле куће дошао захваљујући и противљењу међународном интервенционизму. Да, пак, има свест о томе с ким има посла у најужем окружењу, председник је показао пре неколико дана коментаришући Болтонов ратоборни приступ речима да често мора лично да „смирује Џона”.
А Џон се досад много пута показао као жилав играч...
