После Надалове шљаке и Федерерове траве долази Ђоковићев бетон. На тврдим подлогама се завршава и почиње свака сезона, ту се од августа до марта игра далеко највећи број великих турнира: два од четири гренд слема, шест од девет мастерса и завршни годишњи АТП турнир. То су подлоге највеће надмоћи нашег аса.
Стижемо, дакле, до завршнице трке за најбољег у 2019, трке у којој Надал може ове седмице још једном да претекне водећег Ђоковића, али мало ко верује да ће на врху остати и на крају године.
По овогодишњим резултатима Ђоковић води са 6.725:6.315, а на званичној АТП листи резултата у протеклих годину дана разлика је далеко већа: 12.415:7.945. Ако ће се на крају године рачунати само прва листа, зашто Шпанац не би надмашио нашег аса?
Све је могуће, па и то. Међутим, ако наш ас остане здрав до краја сезоне минимални су изгледи да га Шпанац или било ко други спречи да шестом годином завршеном на врху светске листе остави за собом Роџера Федерера и Џимија Конорса, те достигне рекорд Пита Сампраса.
Ове седмице се игра прво велико такмичење после Вимблдона, мастерс у Монтреалу, а од тројице великана учествује само Надал. То је логичан расплет за сву тројицу. Федереру је неопходан одмор после крајње депримирајућег пораза у финалу Вимблдона, а уз то му канадски терени нису наклоњени. Ђоковићу је предах добродошао из истог разлога, финала Вимблдона, али пре свега због великог емотивног пражњења на путу до титуле. Иако је у Канади побеђивао четири пута, још од 2007.
Коначно, за Надала је Монтреал прави избор пре Њујорка (26. август). Пре свега, због спорије подлоге на којој је побеђивао четири пута – више него на било ком другом мастерсу на тврдим теренима. Надал је прву титулу у Канади освојио још 2005, у финалу против тада 35-годишњег Агасија. Прошлогодишњом победом над Циципасом, постао је и настарији освајач турнира, са 32 године.
Пошто је и бранилац титуле, то је за њега идеалан турнир, а у случају успеха би лако прескочио Синсинати, у делу сезоне који му нимало не одговара. После Синсинатија, где је једину титулу освојио 2013, „краљ шљаке” никада није стигао до пехара у Шангају, Паризу и завршном турниру у Лондону.
Додуше, један од разлога је и чување здравља за Њујорк, где је славио три пута (2010, 2013, 2017). Вероватно су га зато, а и због положаја на светској листи, амерички кладионичари одредили за другог фаворита, са 20 одсто бољим изгледима у односу на Федерера, а три пута мањим од Ђоковићевих. Потом следе, са великим заостатком: Зверев, Дел Потро, Чилић, Тим, Нишикори, Кириос, Циципас... Победа било кога од последње четворице донела би 20 пута већу премију у односу на победу Ђоковића.
На тврдим теренима су опкладе на Надала врло ризичне. Са проласком кроз сезону као кроз минско поље, са 14 повреда на 15 турнира на тврдим подлогама, запањујућа је његова конзистентност у последњих годину и по дана. Од Ролан Гароса 2018, први пут у каријери је на шест узастопних гренд слем турнира стизао најмање до полуфинала. Најтежа је загонетка – докле може тако.
Ђере други освајач „најтежег брејка”
Удружење тениских професионалаца (АТП) је објавило листу тенисера који су ове сезоне, губећи са 40:0, успевали да дођу до брејка. Рафаел Надал је то успевао пет пута, а наш Ласло Ђере и Давид Гофан су на другом месту, са по четири таква подвига.
