среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52

Крагујевчани славе измишљени Ђурђевдан као Дан града

Ђурђевданска скупштина у Враћевшници 1818. није одржана. Одлуку да Крагујевац прогласи престоницом Србије кнез Милош Обреновић је донео у Београду, обелоданио је историчар Радомир Ј. Поповић
Аутор: Бране Карталовићчетвртак, 08.08.2019. у 20:38
Ђурђевдански крст – симбол Крагујевца (Фо­то Б. Карталовић)

Крагујевац – Живот је, кажу, само трен у мору вечности, али је ипак довољно дуг да човек открије невероватне ствари. Неко сазна да је усвојен, неко да га супружник вара, а Крагујевчани ће вероватно бити шокирани открићем да су за Дан града изабрали догађај који се није десио.

Ђурђевданска скупштина у Враћевшници 1818. године није одржана. Одлуку да Крагујевац прогласи престоницом Србије, кнез Милош Обреновић је донео у Београду, највероватније о Митровдану речене године.

Ово откриће обелоданио је историчар Радомир Ј. Поповић, један од аутора монографије „Престони Крагујевац”. Др Поповић ради на Институту за историју од 2001. године, а пре тога је радио на Филозофском факултету у Београду и Архиву САНУ.

На почетку књиге, Поповић каже:

„После завршетка Другог српског устанка престоница кнеза Милоша налазила се у рудничком селу Црнући. У националној историографској литератури уврежило се мишљење да је кнез Милош на Народној скупштини у манастиру Враћевшница 1818. године објавио, а скупштина прихватила, да се престоница премести у Крагујевац. ’Године 1818. сазове он скупштину у манастиру Враћевшница, и каже да ће бити боље за народ да се он пресели у Крагујевац. И тако је те године оставио Црнућу и прешао на обале Лепенице’, написао је Милан Ђ. Милићевић од кога је некритички потом преузиман тај податак. Радосав Марковић, позивајући се на Милићевића, отишао је корак даље, па је навео да је одлука о преносу престонице донета на скупштини у Враћевшници, ’почетком маја 1818. године’. Тако је на несолидној изворној основи настала конструкција која није озбиљније преиспитивана с релевантним, истина малобројним, али доступним изворима. Извесно је, међутим, да Ђурђевданска скупштина 1818. године није одржана у Враћевшници, већ у Београду! Из писма кнеза Милоша руском конзулу у Букурешту Александру Пинију 30. маја 1818. године сазнајемо да је кнез дошао у Београд 4. маја и да је Скупштина заседала у тој вароши. Према томе, Народна скупштина у манастиру Враћевшница – о којој пише Милан Ђ. Милићевић – могла је бити одржана о Митровдану 1818. године, када су обично сазиване скупштине, или, можда, неког другог датума – али о томе нема потврде.”

Поповић је „ђурђевску скупштину у Враћевшници” назвао – фамозном, а у јучерашњем разговору за „Политику” рекао је да је у питању „једна историографска конструкција”.

„То је историографска конструкција заснована на традицији. Традицију треба поштовати, али и преиспитивати”, навео је овај историчар за наш лист.

Трочлани тим аутора монографије „Престони Крагујевац”, осим Поповића, чине још и његова колегиница са Института за историју у Београду др Александра Вулетић, те историчар Предраг Илић из Историјског архива Шумадије.

Илића смо питали како ће Крагујевац убудуће славити Ђурђевдан – Дан града, ако је тај празник утемељен на измишљеном догађају.

„Не знам шта да кажем. Година није спорна, спорни су место и датум. Тај део историје још треба истражити, али ја не бих ништа мењао кад је у питању прослава Дана града”, навео је Илић за „Политику”.

Међутим, према Поповићем мишљењу, спорна је и година премештања престонице у Крагујевац.

„Кнез Милош је премештање започео 1817. године, а у Крагујевцу се усталио 1819. Та 1818. година остала је некако у средини”, каже овај историчар.

О Ђурђевдану као Дану града Крагујевца писао је и професор филозофије у Првој крагујевачкој гимназији Саша Миленић, својевремено и председник Скупштине града. У тексту „Лет изнад аждајиног гнезда” за недељник „Крагујевачке новине” Миленић наводи да је одлука о Ђурђевдану као Дану града донета после победе опозиције 1996. године.

„Ђурђевданска традиција успостављена одлуком Скупштине Крагујевца у мандату Коалиције Заједно. То је била коалиција Српског покрета обнове, Демократске странке и Грађанског савеза која је тих деведесетих однела победу у већим градовима. Самим тим, она је представљала прву демократски изабрану власт у Србији после Другог светског рата која не потиче из комунистичке идеологије. Њу су у Крагујевцу оличавали и предводили Верко (Верољуб Стевановић, председник Скупштине града или, како се неформално говорило – градоначелник) и Бора (Боривоје Радић, председник Извршног одбора Скупштине града или, како се неформално говорило – председник градске владе). Верко и Бора су најодговорнији за повезивање Крагујевца са светим Ђорђем, а симболика која је у том чину садржана обележиће идентитет и судбину нашег града све до у данашње дане.”

Ову тврдњу је у разговору за „Политику” оповргао крагујевачки историчар Бориша Радовановић, донедавно запослен у Историјском архиву Шумадије.

„Одлука о Ђурђевдану као Дану града донета је 1996. године, али док су градом још владали социјалисти и градоначелник Живорад Нешић Џада. То поуздано знам јер сам био у комисији која је предложила да се таква одлука донесе”, напомиње Радовановић.

И сам Миленић је дао изјаву за „Политику” поводом овог открића.

„Две ствари не би требало очекивати као последицу. Прва се тиче статуса и угледа нашег деветнаестовековног публицисте Милана Ђ. Милићевића. Он је јединствена, ретка и важна појава у нашој култури, па научна поправљања његових навода нипошто не би смела да произведу багателизацију његовог дела и умањење његовог значаја. Напросто, то треба схватити као потврду критичког принципа да нико није савршен, па да се и Милићевић у понечем варао. Друга ствар јесте да не треба очекивати аутоматско прилагођавање Скупштине града Крагујевца новонасталом чињеничком оквиру. Ако би Ђурђевдан и даље остао Дан града Крагујевца, то не би било зачудно нити нека новост по питању неусклађености историјског датовања догађаја и календара празновања. И у СФРЈ су постојали такви празници, попут Дана младости или Дана армије, чији датум није мењан због неспорне и прихваћене корекције коју је извршила наука. Празници су питање обичаја, традиција, навика и осећања заједништва, тако да питање Дана града Крагујевца треба оставити Крагујевчанима”, навео је овај професор и политичар.

Издавач монографије „Престони Крагујевац” је Друштво историчара Шумадије, а књига је штампана под покровитељством града Крагујевца. Рецензенти су редовни професор Филозофског факултета у Београду др Сузана Рајић, сарадник Историјског института у Београду др Бојана Миљковић Катић, као и професор историје у Другој крагујевачкој гимназији Горан Левајац.


Коментари1
178eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боро
Цела држава СФРЈ, је била заснована на измишљеним догађајима и личностима, па што не би и једно народно весеље? Имамо уранак, ватромет, јагњетина, што би реко народ ки измишљено! Само још да се врати она свирка младих састава популарне музике!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља