Летњи распуст, улица пуна деце, а ја једем брзоплето како би први завршио ручак и што пре наставио своје играрије. Што више залогаја, то је агонија дужа. Док ја једем, можда ће Сале дати гол, или ће се Милан попети на највишу шљиву, играће се између две ватре, или ће се већ нека симпатија нова појавити, а мене нема.
Најео сам се мајка, пусти ме, журим.
Где ли журе седмогодишњаци? Да краду кукуруз, пецају рибу, бацају камење, пале логорску ватру, играју фудбал на пољани док камење служи као стативе. Јуре за лептирима, хватају скакавце, а они храбрији чак и жабе. То су само неке од обавеза које у тим годинама живот значе.
Сећам се да је у свакој улици било и понеко дете које је дошло на распуст из иностранства. Углавном из земаља где се говорио немачки језик. За нас је тада било далеко као кад је неко из друге улице. А тек из друге земље…
Реченица; ’Ја сам из Немачке’, звучала је као нешто: „Ја сам из места где су чоколаде на сваком кораку и где свако има најновији бе-ем-ве.” То је било моје поимање Немачке и мојих нових другова у летњем периоду.
Након почетних испитивања снага, уследиле би безазлене шале, па задиркивања која су до краја лета прелазила у права дечија пријатељства. Онда се чекало следеће лето када ће се опет завртети точак, кренути испочетка у нове авантуре.
Увек ми је мало сметало да моји другови из иностранства, осим што набадају српски, често користе и немачке речи. Мислио сам да то раде намерно. Тада ми је то деловало као надмено. Јер они у Немачкој имају све боље, више фудбалских игралишта, и салу за физичко са стакленим таблама, и базен…
Данас схватам да тог дечијег надгорњавања увек има.
Недавно сам причао да колегом Италијаном, из околине Напуља. Као и остали Италијани из тих крајева, и он има бројну родбину у Америци.
И за њега док је био дете летњи распусти су били исто као и за мене. Од јутра до вечери ван куће. Једва да је стизао у међувремену да нешто поједе, евентуално под претњом батина од маме, бабе, некога ко се затекне код куће.
Навео је занимљиво поређење. Каже да га је увек нервирало кад његови вршњаци из Америке крену да коментаришу неке баналне ствари: „Ова виљушка овде у Италији је добра, али је у Америци много боља”.
Праснуо сам у смех. Одмах ми је било лакше. Сви смо ми донекле исти.
Мајка ми је лети онако на брзака правила летњи сладолед, паприка бабура пуњена хладним белим сиром. Мом колеги Масиму из Напуља, у исто то време мајка је секла окрајак хлеба, вадила средину, пунила сосом и затварала окрајак том истом средином.
Прича ми да његова супруга Немица пушта децу да се ваљају по блату а он се, као и већина Срба, плаши промаје.
Колегиница из Шпаније тврди да је јела само чери парадајз, јер је мислила да деца не једу обичан парадајз.
Стално се препиремо:
„Боље је то са маслиновим уљем.
Код нас нико не користи маслиново уље.
Најукуснија је пршута, не јамон (шпанска пршута).
Нисте ви пробали суво месо које мој деда спрема.
Ми правимо одлично вино.
Ја имам виноград, немој мени да ти причаш како и шта.
Али, код нас је више сунца…”
И тако у недоглед.
Сви странци, сви у туђини, сви одрасли људи.
Боримо се за исту кору хлеба, а свађамо се ко деца.
Марко Стојиљковић, Брно
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
