среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Српски кнез на пропутовању кроз Индију

Путопис Божидарa Карађорђевићa, написан на француском и енглеском језику, после 120 година први пут објављен и на српском
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 12.08.2019. у 20:00
Марија Башкирцева, портрет Божидара Карађорђевића, 1883. године

Да није индијских и неких малих америчких издавача који повремено прештампавају „Записе о Индији” кнеза Божидара Карађорђевића, нажалост без предговора и фотографија из француског издања, ово дело, сироче, давно би ишчезло, сматра проф. др Александар Петровић, који је приредио и с француског превео ову путописну грађу Божидара Карађорђевића (1862–1908), сина Ђорђа Карађорђевића и Сарке Анастасијевић, унука капетана Мише Анастасијевића и праунука вожда Карађорђа, који је у Паризу дипломирао права и стекао докторат.

Његова књига појављује се у издању Матице српске и Задужбине краља Петра Првог, из Тополе, на 120. годишњицу од првог појављивања на француском и енглеском језику. Професор Петровић је и аутор предговора у којем наглашава да је реч о правом драгуљу путописне књижевности.

‒ Кнез га је пажљиво обликовао пазећи да га бруси тако да се Индија у светлости његовог духа преломи у кристалу. На пут у Индију кренуо је 1896, а по повратку путопис је почео да објављује у наставцима у часопису „Париска ревија”. Рад на енглеском издању текао је паралелно, тако да се ово дело неочекивано пресијава у два оригинала. Као исход пред нама су две верзије које се не подударају ‒ истиче Александар Петровић.

Кнез читаоца упознаје с поделом на касте у Индији и немаштином, али и високим личностима неосетљивим на несрећу. Он запажа и свадбени ритуал, али и фабрике с примитивним разбојима на којима хиљаде тамнопутих људи израђује памучне хаљине лошег квалитета.

‒ Кнез види и кујунџију који ради, без мустре и модела, али шару урезује с невероватним самопоуздањем. Показује нам културу која ствара лепоту без нацртаних скица, без тајног плана, која не копира него твори лепоту због лепоте јер и он има потребу да дотакне свет који није огрезао у механику и презир према животу. Колика је то супротност према нашем свету који је од свега могућег успео да створи само машину ‒ примећује Александар Петровић.

‒ Кнез посматра и сиромашка који без алата за један дан диже кућу за своју породицу, што можемо да поредимо са цивилизацијом која ништа не може да уради без алатки и која се, ухваћена у личној немоћи, клања алатима као божанствима. Путописац погледом обухвата и пољопривреднике у блату и раџе на престолу, просјакиње и принцезе, лешинаре и цвеће, мермерне чипке и тужне очи радника који скапавају од глади... – додаје Александар Петровић.

У књизи помиње и легенду у вези с велелепним здањем Таџ Махал у граду Агра. Шах Џахан је, по завршетку радова, послао по архитекту и упитао је градитеља да ли би могао да начини још неку грађевину лепу попут ове, а када је уметник одговорио да ће покушати, султан је, желећи да Таџ остане без премца, наредио да се он сместа, пред његовим очима, баци у реку Џамну.

Енглеску верзију путописа, уз коментаре, превела је Александра П. Стевановић, која подсећа да је Карађорђевић био и сликар, писац, новинар, илустратор, преводилац. Дописник француских („Фигаро”), енглеских, немачких, руских и америчких листова, а све те језика је и говорио.

‒ О њему се у родној земљи мало зна, иако се дружио с многим личностима, као што су Марија Башкирцева, Жидит Готје, Антон Брукнер... Посебно с Пјером Лотијем, чланом Француске академије, кога среће код Саре Бернар. Живот је провео у Паризу, али га је жеља за путовањима водила по Европи, до Африке и Азије. Боравио је у Румунији, Русији, Турској, Алжиру, Италији, Аустрији, Швајцарској, обишао Босну и Далмацију, Црну Гору и Албанију, посетио Хиландар ‒ навела је Александра Стевановић.

По повратку из Индије, како објашњава, где је ручни рад био свеприсутан, почео је да шегртује у француским радионицама гравера и занатлија.

‒ С друговима је често ручао у скромним ресторанчићима понекад и на улици, седећи на клупи, а увече, када би скинуо радничко одело, облачио се свечано и заузимао своје место у отменом свету. Почео је да ради у дрвету и бакру, да би прешао на племените метале, кожу и вез и постао један од најбољих јувелира у Паризу, правећи брошеве, наушнице, накит, прибор за јело и повезе за књиге. За камин из 1898, од храстовине с бакарним инкрустацијама, где се јасно види утицај индијске уметности, у часопису „Уметност и декорација” писало је да је Карађорђевић увео носи стил украшавања ‒ истиче Александра Стевановић.

Уметничке предмете наш кнез је изложио у Версајском салону, Манхајму, Лондону, Београду, а они су данас у приватним збиркама, Народном музеју у Београду, Народном музеју у Смедереву, Музеју Викторије и Алберта у Лондону. У Београду је излагао 1904. на Првој југословенској уметничкој изложби, у част стогодишњице Првог српског устанка, који је подигао његов прадеда. Умро је у 46. години у Паризу од тифусне грознице. Две стотине књига из његове библиотеке дате су као поклон Библиотеци „Светозар Марковић” у Београду.


Коментари3
05384
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Obrenović
Da se ne zaboravi, Božidar Karađorđević je jedini iz dinastije Karađorđević koji je za vreme vladavine Obrenovića bio u Srbiji i posetio Topolu...,postoji njegov akvarel Topole kao i slike i akvareli u Narodnom muzeju.., uključujući i njegov portret ovde reprodukovan, koji u ovom tekstu nije potpisan da je vlasništvo Narodnog muzeja.
Ееро Од Бакионице
... поклоњене библиотеци Сетозара Марковића?!?!?! Кад је то Светозар изградио, или платио да се изгради, библиотеку?
ZORA
Hvala vam. Malo znamo o našoj istoriji. Zadruge su na sceni.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља