уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:27

Осмех ми је највећи изазов

Новинарство је такав посао у којем је тешко угодити људима јер би сви желели да мислите и говорите баш онако како они мисле и желе. Зато сматрам да није на новинару да се труди да удовољи било коме већ да буде и остане свој, каже Марија Савић Стаменић која однедавно води Јутарњи програм на ТВ Прва
Аутор: Исидора Масниковићпонедељак, 19.08.2019. у 21:00
(Фото: Лазар Ковачевић Јовановић)

Док се шетамо боемском Скадарлијом тропског августовског дана, у потрази за идеалним кутком за фотографисање, новинарка по дипломи, Марија Савић Стаменић објашњава нам да јој је јако тешко да се насмеје испред објектива, иако је по природи весела особа. Након 15 година рада у информативи, која захтева озбиљност, данас је за њу осмех испред камера прави изазов.

Ауторитет у свету политичког новинарства стекла је након дугогодишњег рада на некадашњој ТВ Б92, а затим и у РТС-у као репортер, новинар, а затим уредник и водитељ јутарњег Дневника. Са овог места прешла је, пре нешто мање од месец дана, у Јутарњи програм ТВ Прва, а на овако важну професионалну промену се одлучила када је осетила, како нам каже, да се превише уљуљкала у радном окружењу, да је ушла у рутину, и да јој је потребна нова енергија.

Одувек је желела да ради у информативној редакцији, то су теме које су је од младости занимале, а када је питамо зашто се определила баш за овакво новинарство, са посебним сјајем у очима нам поверава да је вероватно ратно окружење у којем је одрастала знатно утицало на њен одабир професије.

Одрасла је у Гацку, малом месту између Требиња и Мостара. Рат, који се десио малтене преко ноћи, када је имала свега 12 година, утицао је на то да почне да се занима за политику и да себи постави многа питања – зашто се ово дешава, да ли је морало тако, ко је донео овако страшну одлуку...?

– Грађански рат је врло специфичан. Наједном, пријатељи из детињства са којима си одрастао и делио школску клупу, постану ти непријатељи. Тата је све време био на ратишту, а мама је као здравствени радник у болници. Сестра, брат и ја учили смо као деца да пуцамо да би се одбранили. Сада када причам о томе, делује ми као да то није био мој живот – са пуно горчине прича.

Ратне године провели су у свом месту, родитељи нису желели да напусте дом, иако су имали могућност да се преселе код тетке у Чачак. Факултет политичких наука уписала је 1998. године када је први пут дошла у Београд и остала у њему.

Тренирала је активно и одбојку, ишла на турнире, пролазила кроз ратну зону како би играла утакмице. Сматра да је одбојка одличан спорт, поготово за девојчице и волела би и да се њена ћерка Лена опроба у овој дисциплини.

Занима нас и како је са Б92, који је био одувек њен сан и једина кућа у којој је желела да ради, прешла на јавни сервис:

– Александра Тијанића, пре него што је постао директор, често сам снимала за емисију „Јавна тајна”. Кад је постао први човек јавног сервиса, опет сам га звала како би прокоментарисао критике на његов рачун, и тада ми је понудио да пређем на РТС. Била сам тек почетник, и себе нисам видела у овој медијској кући. Отишла сам на разговор, нисам се ни са ким консултовала, ишла сам по неком сопственом осећају. Желела сам да останем на Б92 и тада сам одбила понуду. То је једина ствар због које се кајем јер би мој пут можда био другачији, бржи и бољи. А можда је и добро што је све овако испало. Наредни период на Б92 је за мене постао лош и у том тренутку поново ми стиже позив са РТС-а, овога пута од Оливере Јовићевић да јој будем новинар-сарадник у „Упитнику”. Десила се непријатна ситуација. Када Оливера саопштила Тијанићу име новинара кога је изабрала, он је реаговао импулсивно не желећи да чује за мене јер сам његову понуду раније одбила! На крају, Тијанић се ипак предомислио, и попустио – присећа се ове станице у каријери.

А у ком сегменту свог посла је највише уживала?

– Морам признати да сам се највише радовала терену, зато што сам сретала много људи. Оно што ти терен у овом послу пружи не може ниједан студио. Годинама сам пратила најважније догађаје у земљи и свету. Више пута сам била на Косову и Метохији, извештавала са разних скупова, бавила се анализом догађаја из прошлости. Све ме је то изградило као новинара – са пуно љубави према свом послу прича.

Кратко је на Првој, али нам скромно признаје да је већ успела да стекне ново искуство, сазнање. Јер, да би новинар напредовао, неопходно је стално мењати формате и окружење, пред себе постављати нове изазове.

Многе колеге на новом послу познаје од раније. Са Срђаном Предојевићем се зна још са Б92, а једно време су радили заједно и на РТС-у. Такође одлично познаје и Живану Шапоњу Илић, Горана Димитријевића, Роксанду Бабић, Дејана Пантелића, као и многе камермане, реализаторе, новинаре...

Иза себе има много лепих, али и болних тренутака које је морала као професионалац да прегура у живом програму. Један од таквих, који ће памтити целог живота, био је специјал поводом смрти Оливера Ивановића. Тог јутра, водила је јутарњи Дневник и трагичну вест је сазнала у току трајања емисије. Недуго после тога је ушла у студио и радила емисију која је трајала неколико сати, без икакве припреме. Ова вест ју је веома погодила, будући да је Ивановића добро познавала, као и његову породицу. Врло тешко јој је било, прича нам, да тога јутра уђе у студио и изнесе емисију до краја. Расим Љајић, који је био гост у студију, након њеног првог питања почео је да плаче.

– Видела сам да су његове сузе искрене. То је био тренутак који није могао да контролише... Након тога, кренуо је да устаје са столице. Схватила сам да морам да будем прибрана, да завршимо разговор до краја. Током читавог дана смо се једно другом извињавали. Расим Љајић мени што није могао да исконтролише своју емоцију испред камера, а ја њему што сам га убеђивала да се тога јутра појави у студију. Сличну ситуацију сам доживела на двадесетогодишњицу бомбардовања зграде РТС-а када ми је у госте дошао колега Драган Станар који је преживео бомбардовање. Те кобне ноћи желео је да заштити млађег колегу и предложио му да он, уместо њега, одради вести у два после поноћи. Млади колега је настрадао, а Станар преживео. Кад сам видела колико му је тешко и после 20 година, и ја сам се веома потресла и једва сам скупила снаге да изгурам Дневник до краја – присећа се Марија Савић Стаменић.

Пошто ју је посао углавном емотивно исцрпљивао, јер живимо у таквој земљи у којој свакодневица није баш лепа, труди се да када дође са посла све своје време посвети ћерки, сину и супругу, који, на срећу, није из исте бранше. Воли са породицом заједничке одласке на базен, у природу, зоо-врт, код пријатеља, на излете, а највише уживају у вожњи бицикла и ролера на Ади.

За себе каже да је највећи критичар и да уме да се по цео дан гризе због неке грешке коју је само она приметила. Присећа се када је погрешно потписала Мухамеда Јусуфспахића у Дневнику. Објашњава нам да у Србији постоји Исламска заједница Србије и Исламска заједница у Србији. То су две струје које су подељене, и то је веома добро знала. Али, грешка се ипак десила.

– Када сам покушала да објасним другарици грешку, она ме је само бледо погледала и прокоментарисала: „Боже, ти си тотално одлепила!” Једног дана ћу сигурно написати књигу о свом послу и свему ономе шта сам доживела – каже кроз смех.

– Новинарство је такав посао у којем је тешко угодити људима јер би сви желели да мислите и говорите баш онако како они мисле и желе. Зато сматрам да није на новинару да се труди да удовољи било коме већ да буде и остане свој. Мислим да је погрешно сматрати да новинар не треба да има став. Опет се враћам на Тијанића. Мислим да је велики губитак за телевизију и за новинарство његов прерани одлазак. Сећам се када сам га питала шта мисли о критикама на његов рачун да није добар новинар зато што има превише изражен став, на шта ми је одговорио: „Ако желите да будете новинар без става, идите код тих што ме критикују, нека вас они уче новинарству!” Он је стварно био геније, без обзира на бројна спорења. Умео је због једне погрешне реченице или словне грешке да вас зове и каже: „Ово више никада нећу да чујем у животу!” Једном систему какав је РТС мислим да је такав човек заиста био неопходан. Мислим да је у његово време јавни сервис био другачији – примећује наша саговорница.


Коментари2
7b75b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Stojcic
Lepa reportaza gdje Masnikovic o divnoj voditeljki
tv gledalac
sadrzaj emisje je dobar, samo malo vise da slusamo goste a ne istovremeno i nju i gosta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља