петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:24
НАША ТРАДИЦИЈА

До мрвице злата уз много среће и зноја

Испирача је све мање, а они који се баве овим занатом, макар и из хобија, дневно могу да пронађу од пола до седам-осам грама племенитог метала
Аутор: Мирослав Стефановићсреда, 21.08.2019. у 13:30
(Фотографије М. Стефановић и ТО Кучево)

Није злато све што сија, али кад се у реци Пек добро „протресу” песак, муљ и шљунак може и да засија која љуспица злата. Ако би се испирачу, боље рећи трагачу, посрећило да нађе мало већи грумен, онда је то тренутак за незаборав. Ипак, ретко се то догађа, јер се за цео дан углавном пронађе око пола грама овог племенитог метала. Од кад је света и века у долини Пека, од Кучева до Мајданпека, трагало се за златом. Некад је испирача било много више, данас се тек понеко бави овим послом, више из хобија и у туристичке сврхе, посебно кад је у Кучеву традиционална манифестација „Хомољски мотиви” и кад се, код моста преко Пека, сјати много народа да гледа „како се испира злато”.

Да злата има у овим крајевима, нико не спори. Има га у околним брдима, у руди бакра, али и у реци Пек. Уосталом, још је чувени путописац Феликс Каниц забележио „да се Кучево некад звало Старозлатија”. Они који су му дали такво име сигурно су имали дебели разлог, баш као и кад су га прозвали градом у златној долини. Варош од тога нема неке посебне вајде, за разлику од испирача који за племенитим металом трагају у Пеку и његовим притокама.

Најбољи „улов” у пролеће

Поведете ли у Кучеву причу о злату, они који се баве хроником Звижда и Хомоља вратиће вас на време од пре Другог светског рата када је, уз помоћ великог багера, у Нересници вађено „седмородно” злато. Власник багера био је нико други до краљ Александар Карађорђевић. Пословало се под патронатом акционарског друштва „Нересница-Глоговица”, а према неким записима, месечно је вађено између 25 и 32 килограма злата. Све је било добро и злато се гомилало, али је наишао рат, багер је заустављен, а после и продат како старо гвожђе. Учинак му је био прилично добар: извадио је око седам тона 22-каратног злата.

Прича о багеру се ту завршава, а нас занимају појединачни испирачи, они који по цео дан стоје у води, којима су и руке у води, извлачећи лопатом песак и муљ, а онда све то у посебан алат, у нади да ће можда засветлуцати која љуспица или груменчић злата.

– За пола грама злата често треба испрати око два кубика песка и муља – приповедао је, једном приликом, Живорад Јакобовић, испирач из села Волуја.

У пролеће, кад вода нанесе песак и муљ, а водостај је низак, шансе да се пронађе племенити метал су, наравно, веће. Једино нема великих грумена.

– Ма, то су обично мрвице, као најмањи каменчићи – говорио је Јакобовић, показујући групи знатижељника како се испира злато.

Живорад Јакобовић показује како се испира злато

Са чизмама за дубоку воду испирач улази у Пек. Река се може прегазити, дан сунчан. У трену се латио лопате. Муљ и песак ставља у пралиште. Сипа воду, све што је непотребно одлази у реку. Остатак пребацује у испитак. Пипа прстима, протреса, пажљиво загледа. Нема злата. Нови покушај... Ово је била представа за туристе. Кад је посао „озбиљан”, ради се и по неколико сати, често од јутра до заласка сунца. Боле леђа и руке, ноге умеју да утрну. Ако желите злато, нема посустајања. Пауза, тек толико да се нешто презалогаји.

Златне наслаге су на дубини од четири до пет метара. Испирачи се највише обрадују ниском водостају и сунчаном дану. По цео дан су у води, вадећи песак и муљ, а да би дошли до пола грама злата потребно је много среће, а још више зноја. Они који су посматрали како се то ради (макар што испирачи воле да раде сами, без публике, и да оно што нађу буде тајна) запазили су да посла нема без две основне алатке: пралишта и испитка. Прва има посебне преграде, пре би могло да се каже препреке, како би се злато задржало, а у другу, била дрвена или у новије време пластична, ставља се прочишћени садржај из пралишта. Постоји и „влашки испитак”, прављен од меког дрвета, мада је све чешће у употреби амерички, округлог облика и од пластике.

И, сад би неко рекао: па, шта је ту ново кад се о алату испирача углавном све зна. Увек је ново кад вам, у детаље, причају како трагају за племенитим металом, ишчекујући шта ће донети свака нова лопата муља и песка, да ли ће имати срећу или ће морати да буду још упорнији, вештији и да их срећа прати. Засија у муљу кварц којег вода круни, па се злато одвоји од њега, али то не може да превари искусне испираче. Кад злато засија на сунцу, цело тело затрепери.

Како до „златног џепа”

Лето је идеално да се трага за златом. Нажалост, мало је испирача. Није проблем у алату, лако га је набавити, него је ствар у томе да ли сте упорни, а пре свега да ли ћете имати срећу. То је сезонски посао, најчешће се ради кад је вода подношљиве температуре и кад може дуже да се у њој стоји. Има и оних који за златом трагају и зими. Хладно јесте, али кад пронађу који груменчић брзо се угреју.

Да ли се све то исплати? Једни кажу, нема од тога вајде, то је губљење времена, чак и да је хоби. Други, пак, сматрају да се старим, опробаним начином испирања или са модернијом технологијом може доћи до добре зараде. Наиђу и дани кад је труд узалудан и кад у песку, колико год га испирали, нема злата. Тада не помаже ни упорност, већ само срећа. Њу су највише имали они који су пронашли грумене од пет, десет и од 28 грама! Остало је записано да је највећи грумен имао 103 грама, а пронађен је десетак километара од Мајданпека, унутар круга некадашњег рудника злата у Благојевом камену.

Газе испирачи злата Пек, меркајући места за која верују да крију покоји комадић злата. Најбоље пролазе они који открију „златни џеп”. Али, ни до њега није једноставно стићи. И ту су пресудни искуство, познавање терена, наравно упорност и срећа. Како у последње време нема испирача, нико не обраћа пажњу на оваква места. Једино злата има, и увек ће га бити у овом делу Србије. Сви освајачи и све цивилизације су за њим трагале. Наравно, неки су се од трагања овајдили. Скупљали су љуспицу по љуспицу, грумен по грумен, макар био и милиметарски, стављали у теглице и односили кући да би, на миру, посматрали свој „улов”.

Брда око Мајданпека имају бакар и злато

Сада су друга времена, дошла је и нова технологија, макар што је алат испирача углавном исти. Осим крампа, лопате, пралишта и испитка неко придодаје и „вешерај”, постројење са преградама. Постоји и „вешерај” у којем се вода за испирање допрема агрегатском пумпом, а на крају постројења је „тепих” који задржава злато. Наводно се таквим начином испирања може дневно добити од четири до осам грама злата. Тако тврде испирачи, али све треба узети са резервом, јер оно што раде и пронађу воле да остане „златна тајна”.

Колико пута се из воде извади отпадни материјал, толико пута постоји и могућност да се пронађу комадићи злата. Срећа је у овом послу најчешће помињана реч.

АВЕТИЊСКИ БЛАГОЈЕВ КАМЕН

Рудник злата Благојев камен, на путу Мајданпек – Кучево, 170 км од Београда, данас изгледа аветињски: оронуле и напуштене зграде, куће без људи. Као један од најпознатијих рудника злата активиран је 1902, а престао са радом 1961. Некада је у њему било око 1.000 становника. Имао је школу, дом културе, биоскоп. Кад смо средином лета пролазили овим местом, запазили смо да се једино на железничкој станици кочопери име. Све остало је руинирано. До 1991. у Благојевом камену је било око 140 рударских породица, а сада битише једва десетак пензионера.


Коментари2
12d85
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miodrag Stojkovic
Очи уплаше од толиког блата, а руке помогну са вољом на челу.Само што ми често мењамо тезе, за блато кажемо злато, а злато блатом.
Berislavci
Kako stoje stvari u ovoj vrsti posla ima mnogo blata a malo zlata. Materijalno siromasnim a duhovno bogatim ostaje samo za utehu da tepaju svojoj dragoj deci i unucicima -"zlato moje"! Slicno i voljeni voljenim! Poznato je od davnina da "nije zlato sve sto sija", jer da je tako alhemicari bi bili prirodnjaci a ne madjionicari. Sve je relativno na ovom belom svetu i teskom zivotu pa i vrednost zlata. Da je tako potvrdise drevni Heleni: "Da je Zemlja sva od zlata, ljudi bi se bili za saku blata!"

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља