уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:07

Храст у Дубоком потоку

Како ће Савет спасавати празна српска села кад нема људи? Хоће ли Савет бити још једна политичка анимација гласача?
Аутор: Радош Бајићпонедељак, 26.08.2019. у 18:00

Док штекћу и чангрљају карике трактора као плехани тањири у свадбарској шатри, пробушени ауспух брунда као да се на узбрдицу изнад мог села пење тенковски дивизион. Да не испаднем, чврсто се држим за волан ИМТ-а 539 из 1979. који сам купио мом оцу од прве главне улоге на филму. Успешно заобилазим бачени зарђали шпорет „смедеревац” и правим слалом између вододерина и рупа затрпаних ђубретом, шутом, пет боцама и исцеђеном комином. Док смањујем брзину у прву спороходну помислих – нико није дошао из Ниша или из Крагујевца да ту нечист баци баш ту. По удаљеном сеоском атару то су расуле руке сељака из мог и околних села. Препуштени сами себи, затурени и дезоријентисани у новом добу у којем за њих нема места – заборавили су да њихови дедови и очеви нису хтели ни огризак од јабуке да баце на црницу хранитељку – а камоли зарђали ексер. Додуше, тада није било пет боца, ни најлон кеса, ни пластичне амбалаже, која ће се осећати на пестицид наредних милион година – док се не распадне у јадној земљи.

Кад је мени овако – како је ли је тек мом старом оцу који на леђима носи деведесет лета и седи на похабаној фотељи коју сам за ту прилику попео на тракторску приколицу. Мало-мало па пристајем, осврћем се и проверавам – како је, да ли је жив. Он се кочоперно држи једном руком за страницу приколице, а другом ми одмахује да возим даље. Тог јутра сам све учинио да га убедим да остане код куће. Жеља да поново види стазе и богазе своје младости била је јача од старости и немоћи. Испод великог сламнатог шешира шкиљи и сетно гледа некадашњи рај зеленог благостања и домазлука у којем је ницало и откинуто дугме са кошуље. А данас? Дивљина, брлог и утрина – да се само курјаци запате.

Радош Бајић, Михајло Миџовић, Милош Бајић и Верољуб Бајић (Фото Лична архива)

Овде је некада врвело од живота. Као млад сам туда пролазио безброј пута и са радошћу у срцу једва чекао да стигнем у наш забран у Дубоком потоку. Да прођем поред благородних имања са колибама, вајатима и торовима за стоку, са баштама, виноградима и зеленим пашњацима препуним оваца, коза и крава, са утабаним путићима који воде до појилишта за стоку и кладенаца са најбољом водом. Да уђем у хлад храстова који шуште на ветру, да осетим влажне мирисе шумске трулежи, опалог лишћа и прошлогодишњег жира, да слушам одзвањање кљуна детлића који удара по осушеним деблима горостасних букви…

Док нафтоносни гареж куља из ауспуха и пуни ноздрве – пробијам се брзином пужа према висоравни одакле пуца видик на Левач све до Јагодине, лево на моравску долину све до Јастрепца, а десно и узводно уз Западну Мораву до Овчар-Каблара, преко Жељина и Гоча до обронака Копаоника – и размишљам о догађају који се збио пре два месеца у великој овалној сали Палате „Србија” на Новом Београду. У присуству министара, чланова владе и више од две стотине личности чије је животно и професионално опредељење да се баве пољопривредом, аграром, економијом и културом живљења на селу – академика, владика, професора универзитета, угледних имена из света науке, медицине, спорта, културе уметности – формиран је Национални савет за спас српског села. Поздравни говор одржао је председник Србије. Говориле су и друге важне личности. Све је изгледало као објава рата, као полагање заклетве, као отрежњење у последњем часу – као дата реч и шака по столу! Доста је било. Српска влада, ми, Србија – решени смо да нећемо више дозволити пропадање српског села. Одлично. Боље икад него никад.

На поменутом скупу на предлог Српске академије наука и уметности изабран сам за члана тог спасоносног савета. Због тога ми је још теже док на путу за забран пролазим напуштена имања, зарасле винограде, воћњаке и шљивике. Још сам немоћнији  и беспомоћнији – јер не знам одговор? Јер не видим решење? У атару – нигде никога. Нисмо срели ниједног човека. Само пустош и тишина. Како ће Савет спасавати празна српска села кад нема људи? Хоће ли Савет бити још једна политичка анимација гласача?

Хоћемо ли икада стићи на одредиште? Утроба ми се преврће од џомби које ме бацају лево-десно.

Дебело месо ми бриди јер слепљени и окрзани сунђер на металном седишту на којем седим готово да нема никакву функцију. Дође ми да га извучем испод задњице и зафрљачим у врзине замрачених тунела изнад којих се надквесио багрем, граб, пасидрен и бодљикави шипурак. Али нећу то да урадим, јер бих био исти као невољници који нису дошли ни из Ниша, ни из Крагујевца.

Кад смо стигли – мој отац није ни силазио из приколице. То што смо видели згромило је и њега и мене. На ћувику изнад забрана мој деда, његов отац Мирко пре седамдесет година пресадио је храст, да се никад не сече, да расте у небо „док је света и века” – како је говорио, да буде запис и сећање на њега и времена која су прохујала. Неко га посекао. Шумокрадице које харају по осамљеном атару мога села, а колико чујем и по целој Србији – немају милости. Мом старом оцу, коме срце годинама прескаче и удара како му се ћефне – нисам знао шта да кажем. Да не стане у Дубоком потоку, журио сам да га што пре вратим у село.

Да не пресвисне од туге…
(Глумац, сценариста и редитељ)


Коментари2
8ce1e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jova
2.deo A država ima za plaćanje besplatnih koncerata u centru grada? Za davanje para Gsp-u jer u gradu mnogi se voze džabe? Za asfaltiranje, osvetljavanje... bezbrojnih bulevara, staza i bogaza. Za... Za sve to ima novca a za selo ne ma? Pa kada bude bilo za selo onda i biće sela , do tada džaba sastanci i prazne priče. Živela Srbija.
jova
Rešenje je jednostavno. Zbog čega su mladi napustili sela? Zato što je u gradu bolji i lakši život. Po selima nema autobusa na svakih 6 minuta, nema asfaltiranih ulica svuda, uličnih osvetljenja, megamarketa, mesta za izlaske, domova zdravlja, koncerata... Predlažem da se svakoj porodici koja živi na selu "donira" 60 000 dinara mesečno, obezbedi besplatno materijal za kuću i po jedan novi automobil iz Kragujevca na svakih 10 godina. Šta kažete? Za to nema para?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља