среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52
НЕ САМО О ПОСЛУ Миљен Кљаковић Крека

Градитељ холивудских двораца и пустиња

Најпознатији сценограф са простора бивше Југославије на филму је направио Медину, Венецију и Дину, а у више од 40 пројеката сарађивао је са највећим именима савремене кинематографије
Аутор: Александра Мијалковићсубота, 24.08.2019. у 11:00
(Фото Небојша Марјановић)

Најпознатијем филмском сценографу са простора бивше Југославије Миљену Кљаковићу Креки, на отварању Фестивала европског филма на Палићу 20. јула је уручена награда за допринос европској кинематографији која носи име Александра Лифке, пионира домаће и средњоевропске кинематографије.

Иако је досад већ освојио сва најзначајнија европска признања у својој професији, Кљаковић каже за „Магазин” да је награда коју је добио на Палићу важна због афирмације филмске сценографије уопште, једне од најважнијих карика сваког филмског пројекта.

А он је преко те „карике” постао део ланца светске кинематографије кад је за сценографију у француском филму „Деликатесна радња” 1991. овенчан „Феликсом”, што је европски пандан америчком Оскару, и престижним француским „Цезаром” 1992.

Све је почело давне 1977. са филмом „Специјално васпитање”. Уследили су „Мирис пољског цвећа”, „Варљиво лето `68”, „Аризона дрим”, „Подземље”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Нешто између”, „Мухамед”, „Стубови земље”, „Дина, пустињска планета”... а са њима и нова домаћа и интернационална признања, поред осталог номинације за награду Еми за телевизијско стваралаштво („Распућин”) и Удружења филмских сценографа Америке („Јелена Тројанска”).

Преостаје још само да неком својом новом филмском сценографијом буде предложен за Оскара јер, како је на свечаности на Палићу приметио директор Фестивала Радослав Зеленовић, једино би Крека, са ових простора, могао и да га освоји.

– Неколико филмова на којима сам радио сценографски гледано заиста завређују пажњу, али је проблем што они нису са енглеског говорног подручја, па је њихова номинација за награду Оскар била такорећи немогућа мисија. Штета због ових изгубљених прилика, јер су по мом мишљењу то биле највредније и најбоље филмске сценографије у мојој дугогодишњој каријери. Најважније од свега је, ипак, да сам као аутор задовољан резултатима постигнутим до сада, а да ли ће још нека награда доћи или не, то ми у овим годинама више и није важно – каже Кљаковић, који ће у новембру напунити 69 година.

Додуше, за једног филмског радника то и нису неке године – Клинт Иствуд их је накупио 89, и још снима!

Уметничко породично наслеђе

Далек пут је Миљен Кљаковић Крека прошао од родног Осијека и Београда, где је завршио Ликовну академију, до Холивуда. Радио је на више од 40 филмова, широм света, сарађивао са највећим именима савремене кинематографије, градећи филмске градове, призоре са других планета, царске дворце...

Сценографија Медине (филм „Мухамед”) (Фотографије из личне архиве Миљена Кљаковића)

Како је, уопште, одлучио да оде?

– Отишао сам када сам схватио да простор за мој уметнички рад постаје све мањи и све ужи. Уметност не сме и не може имати границе, било ми је потребно место у којем ћу „продисати пуним плућима”. Није било лако донети такву одлуку, постојао је ризик, али искористио сам своју шансу. Пут који сам прешао имао је своје звездане тренутке. Кад вам се деси да као млад сценограф добијете европског Оскара и награду Француске филмске академије одједном вам се отварају скоро сва врата, па чак и она која је било такорећи немогуће отворити – примећује наш саговорник.

Он верује да многе ствари у животу дођу непланирано и без најаве, никад не успемо рационално да објаснимо како, када, где и зашто.

– Нађете се у правом тренутку на правом месту и искористите, или не искористите то што вам се нуди. Завршио сам Ликовну академију, одувек волео сликарство, али сам временом тај свој однос кориговао у корист филмске сценографије. Она је била и остала моја велика љубав – објашњава Крека.

Склоност ка уметности, тачније ка сликарству и филму, није се у његовом животу тек тако појавила. Породица из које потиче дала је неколико значајних имена везаних за филм и сликарство. Један од њих је Ванча Кљаковић, истакнути редитељ загребачке школе, док Јозо Кљаковић спада међу наше најистакнутије фреско-сликаре.

Градови у прашини

Најлепши тренуци у каријери били су, каже, они у којима је филмски декор извео до савршенства и знао да ће као такав остати забележен на филмској траци.

– Када се светла погасе и камере утихну, долази онај најболнији моменат за сваког сценографа: декор се руши и нестаје. Ја томе никада не присуствујем – признаје наш саговорник.

Тако су, рецимо, ишчезли чудесни предели из научнофантастичне ТВ серије „Дина”, унутрашњост Цркве Светог Петра у Риму, Венеција из 15. века у филму „Уски пролаз” и многа друга филмска здања која је створио: средњовековни градови, катедрале, манастири... Једино су Мека и Медина из 6. века, које је током трогодишњег снимања у Ирану саградио на 120.000 квадратних метара за филм „Мухамед”, сачуване и представљају велику туристичку атракцију!

– Неки филмови за које сам радио декор били су невероватно захтевни, а један од њих је најновије остварење оскаровца Берија Левинсона „Хари Хафт” (прича прати живот главног јунака за време Другог светског рата у нацистичком логору и касније у САД до 1963). Искуство које сам стекао бавећи се деценијама овим послом дало ми је, међутим, самопоуздање и снагу да без страха улазим у најкомпликованије и најскупље филмске пројекте, и тиме се поносим. Пут који сам прешао је једини начин да се та сигурност и искуство стекну, и ту је немогуће било шта мењати. Да се којим случајем нађем опет на почетку каријере, верујем да би тај пут био исти – наглашава Миљен.

Филмска Мека из 6. века у филму „Мухамед”: снимање у Ирану је трајало три године

Данас, додаје, може да бира пројекте које ће радити. А ако уз све то постоји и редитељ који своју естетику заснива на уважавању свих сегмената филмске структуре, онда је такав пројекат и пун погодак, и у таквим филмовима воли да учествује, а и лакше их је радити.

– Кад своје снове успете да на прави начин уобличите у филмску слику, она ће у свакоме својим ликовним и визуелним моментом изазвати неку врсту емоција. То је највећи изазов и увек се трудим да декор на којем радим пробуди у посматрачу јака осећања. То је и мој главни сценографски задатак. Хичкок је говорио да у филму предност треба дати визуелном над дијалогом, јер ће то задржати дах публике. Зато је сценографија била и остала важан ауторски моменат сваког филма – подсећа Кљаковић.

Правити увек другачији, нов филмски декор, проучавати одређене историјске епохе – од средњег века, последњих дана руске царске династије Романов до нацистичких логора или сеоских предела послератне Југославије, читати књиге по којима се филм снима како би се замисао аутора пренела на биоскопско платно... то све помало умори и највеће професионалце.

Разумемо зато Креку кад каже да је, можда, дошло време да се посвети – сликарству. Смемо ли да додамо: Важи, али хајде прво да узме оног Оскара...

Љубитељ животиња

Крека је основао азил за напуштене кућне љубимце у Београду, а у његовом дому на Палилули уточиште је нашло 11 мачака.

– У овим годинама постао сам изузетно осетљив и врло рањив. Не желим да генерализујем ствари, али, верујте, понекад ми је много лакше и лепше са животињама него са људима. Животиње не крију своја осећања и код њих не постоји смишљена превара. Оне су видљива душа сваког дома, како је рекао Жан Кокто. За посао којим се бавим потребно је бити духовно стабилан и врло позитиван. То ми полази за руком захваљујући онима које безрезервно волим, а то су углавном моји четвороножни љубимци – признаје сценограф.

Ципеле и холивудске звезде

Осим по збирци „професионалних трофеја”, Миљен је познат и по колекцији потписане обуће славних глумаца са којима је сарађивао. Чува је у својој кући, а намерава да је завешта Југословенској кинотеци. За овај свој необични хоби каже да је све почело од Изабеле Ађани.

– Кад сам јој у дискотеци хотела „Риц” у Паризу једног давног лета пред само јутро тражио да ми поклони и потпише лаковане балетанке које је те вечери носила, истог момента их је скинула и исписала неколико дивних речи у знак сећања на предивно вече. Тада се вероватно и први пут у животу вратила кући боса. После су ми многе холивудске и европске звезде поклониле и потписале своје ципеле које су носиле као део костима у филмовима на којима сам радио. Поменуо бих Доналда Сатерленда, Вилијама Харта, Бена Кингслија, Алена Рикмана, Џона Кјузака, Џонија Депа, Максимилијана Шела... Џон Тортуро ми је на ципелама као посвету написао „Истинској звезди” а Феј Данавеј „Дивим ти се!”. Невероватно је колико та колекција код мене буди емоција и сећања на дивне тренутке и још лепше успомене са свим тим драгим личностима – каже познати филмски сценограф.


Коментари1
e9691
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Пантелија
Крека. Сећам га се кад је био клинац. Још тада је волео животиње и стално шетао по крају са неким огромним вучјаком.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља