среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52
ИНТЕРВЈУ: МИРОСЛАВ РАДУЉИЦА, КАПИТЕН КОШАРКАША СРБИЈЕ

Колима до Шангаја, па авионом преко Москве до Београда

Центар репрезентације Србије, који је од свих играча поднео највећу жртву у квалификацијама, говори како је из Кине долазио на утакмице, о љубави према књигама, жељи да се упозна са кинеском културом, бициклу као превозном средству, комуникацији са роботима…
Аутор: Александар Милетићсубота, 24.08.2019. у 12:00
(Фото Н. Неговановић)

Мирослав Радуљица је од свих наших играча поднео највећу жртву у квалификацијама за Светско првенство у Кини и био је један од најзаслужнијих што се наш тим пласирао на ово такмичење. Пропустио је само две од 12 утакмица (више мечева играо само Симоновић), а остварио је просек од 13,3 поена, 4,5 скокова и 2,3 асистенције. Најубедљивији је био против Грузије (28 поена) и Немачке (22) и завршио као укупно први стрелац репрезентације (133 поена) у никад тежим и дужим квалификацијама. Више него довољно да после повреде Милоша Теодосића понесе капитенску траку, у 31. години, као један од стубова ове генерације која је и европски и светски и олимпијски вицешампион.

Већ две године игра у Кини, у Нанкингу (8,2 милиона становника), у Ђангсу „драгонсима”. Ђангсу је трећа најмања од 23 кинеске покрајине, али је пета по густини насељености. Уједно и једна од економски најјачих покрајина. Тај део кинеске обале гледа на Јужну Кореју и Јапан и наслања се на Шангај, други највећи град на свету, са више од 25 милиона становника.

Зашто сте се толико жртвовали за репрезентацију у квалификацијама?

На шта би то личило да имам могућност да дођем и помогнем репрезентацији, а поред свих који не могу да дођу ја да кажем – не могу… Било би баш безвезе, зато што сви волимо да проводимо време у репрезентацији, зато што имамо неки виши циљ испред себе. Те квалификације су биле пут којим смо морали да прођемо да бисмо данас били овде и да бисмо сви заједно стигли у земљу у којој тренутно живим, што је – сложиће те се – привилегија. Много је лепо играти на Светском првенству. На жалост, квалификације су направљене тако накарадно, да си морао то да прођеш и да је неко ко игра тамо негде далеко морао стално да се враћа, али шта је ту је. То је пре свега наше задовољство.

Како је изгледао један од ваших долазака на квалификације - кад смо играли у Београду или на страни - а за годину и по десет пута сте долазили и превалили око 200.000 км укупно?

Ја сам 170 км од Шангаја. Мој лет је обично био у један и пет после поноћи. У данима када сам кретао ка Београду играо сам првенствене утакмице, па да не бих губио цео дан - да не бих кренуо сутра и стигао прекосутра – ја сам одмах после утакмице, после поноћи, хватао лет из Шангаја до Москве. До Шангаја ми треба два сата аутом, због гужви и ограничења брзина. Чим се истуширам после меча, обично је то 9 и 45, 9 и 50 увече, журим да бих стигао на „чек ин” који је сат времена за дуге летове. Тако да увек стигнем око пола један, где неће да ме пусте на „гејт”, онда кажем да немам пртљаг, да путујем само са ранцем. Онда ме пусте и летим десетак сати до Москве, у њој чекам четири и по сата и онда још два и по сата до Београда и коначно сам ту… И чим се заврши меч квалификација, одмах наредно јутро идем у супротном смеру, али је ипак лакше јер чекам само два сата у Москви. И кад стигнем у Шангај, већ сутрадан играм утакмицу њихове лиге.

Како вам је у Кини?

Мени је сјајно! Уживам у кошарци и раду са тренером Мемијем Бећировићем (словеначки стручњак – прим. аут). Коначно ми је неко допустио да радим оно што сам желео читав живот, а то је да играм на некој комбинованој позицији, рекао бих „пет на четири”. Шутирам тројке, зато што стварно могу то да радим. Неки ме питају зашто тако није било раније! То морате да питате оне који су били раније. Једини који ми је дао нешто слично томе је Саша Ђорђевић у репрезентацији и у клубу када смо једно време били заједно. Опет, није примерено да дођем у репрезентацију, кад овде има 12 или 14 феноменалних играча, да сад ту нешто измишљам што нисам играо ово или оно... Нема везе што ја то могу, али не би било у реду да сад радим нешто што Бјелица ради триста хиљада пута боље од мене. Врло добро знам своју улогу у репрезентацији.

Како проводите слободно време?

Рекао би човек да немамо пуно слободног времена, а у ствари имамо, зато што стално путујемо. Ако схватиш да је то неко твоје време, можеш да радиш шта хоћеш, само што је напорно да путујеш. Свеједно, воз, авион, аутобус… Сви знају да волим да читам. И после толико година, мењања земаља, ја и даље носим 20 кила књига. Само једну торбу некако навучем, имам и „киндл”, електронску форму, некада и слушам књиге, када сам баш уморан, али не могу да се отмем утиску да је највеће задовољство да држиш књигу у руци и да осетиш мирис папира. Музика, наравно, увек имам слушалице на ушима. Зато што волим музику, али и због буке која је у Кини јако велика.

Да ли возите бицикл у Кини?

Купио сам два комада на склапање, тако да некада, ако хоћу да идем до центра града, седнем у метро, понесем бајс и тамо га расклопим. Или ако хоћу до Шангаја, седнем на брзи воз и тамо сам за 25 минута. Купим карту преко интернета. Дођем на железничку станицу и онда даље „бајсом”. Обилазим стално музеје, највише у Нанкингу где радимо припреме… Ја сам из Нанкинга, а живим у Суџоуу, то је све слив реке Јангце где има око 70 милиона људи заједно са Шангајем. Тај део има јако велико културно наслеђе, као што су гробнице династије Минг, Меморијални центар чувеног Нанкиншког масакра који су Јапанци извршили 1937. Интересантно је да сам пре седам-осам година добио на поклон једну књигу о томе не слутећи да ћу једног дана бити у Нанкингу. Ништа није случајно! Дружим се, упознајем људе, странце, Кинезе који немају тај стил дружења као ми, мало су затворени, али их мало отворим мојим покушајима да говорим кинески.

Шта људи из вашег окружења знају о српској кошарци?

Моји саиграчи знају да Србија има сјајну традицију у кошарци, али обична кинеска публика није упућена. Неки су због мене мало више сазнали о томе. Један од мојих задатака тамо јесте да им покажем шта је Србија, јер то је обавеза свих нас, било да носимо грб репрезентације или клуба. Наша је дужност да будемо најбољи амбасадори своје земље. Нисам од оних који размишљају – „узми лову и бежи”, већ желим да оставим траг, да представим у правом светлу своју земљу и породицу чије име носим на леђима.

Какву храну једете кад сте у Кини?

Разну. Пробао сам и алге, крокодила, змије… Не може да се каже да је то нешто чудно, ставиш на грил, онда у сос и једеш. Свуда где сам путовао, волим да пробам разна јела, па ако ми се не свиди, онда не једем. Волим уличну храну која је у Кини прилично безбедна. Волим да пробам уличну храну где год да се налазим. Препоручио бих „стрит фуд нудле”, али оне у супи, већ печене, па са мало поврћа, алги, бамбуса и, ако поврх тога има неке месенце, онда је то изванредно.

Шта очекујете од организације Светског шампионата у Кини?

Очекујем роботе уместо људи! Шалу на страну, али волим да испричам причу о неким њиховим хотелима у којима робот замењује „белбоја”. Наручиш храну или било шта друго, робот то преузме, сам позове лифт и дође испред твоје собе, онда те позове на телефон. Кад преузмеш испоруку, кажеш му ОК, и он се одјави. Али да се вратимо на шампионат… Сигуран сам да ће организација бити изванредна, јер су они невероватно добро организовани за земљу са толико много људи.


Коментари7
96fd7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

артиљерац
Радуљица није најбољи кошаркаш кога је ова земља изнедрила.Али је јако поштен и добар човек.И зато ми се много допада и свако му добро желим.
Dragan Jovic
Joj care!!!!!!!! Kralju!!!!
Немања
Хиљадили се дабогда такви као Мирослав Радуљица.
Zoki Zorule
Samo napred! Zasluženo svakako..
Jovan
Braduljica svetski mega car!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља