петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Повратак људске меморије у времену софтвера

Побуна духа слободне мисли против идеолошке производне траке која усиса човека и на крају избаци обликован комад већ је прилично препозната на глобалном нивоу: павиљон Србије истакнут је као једна од неколико тачки које Венецијанском бијеналу дају пуну уметничку ауру
Аутор: Владислав Шћепановић недеља, 25.08.2019. у 20:00
Ђорђе Озболт (Фото М. Ђорђевић)

Илузија о великом обећању индустријске модерне које кулминира у информатичкој постмодерни ствара цивилизацију где су обећања о хедонистичком благостању тек рекламни каталог иза кога се крије нови свет у настајању – свет без људи. Наслоњен на индустријску серију, па на дигитални код, тај свет више нема ништа с аналогним добом мада чува успомену на њега и постаје окружење за јављање нове егзистенције, еволутивна степеница између човека, машине и андроида. То окружење с успоменом на „човека оригинала” јесте место за разматрање улоге уметности и онога шта представља данас. Важна манифестација коју одликује континуитет, Венецијанско бијенале, може се тако сагледати и као еволутивни пут уметности према друштву, куда она иде у односу на глобалне тенденције времена у ком настаје.

Основне одреднице новог света јесу срећа и егоизам где је максимум задовољства испуњење било које субјективне потребе. То су уједно и механизми за хармонију и мир. Дух тог друштва је усмерен на власништво и похлепу. У таквом „рају” уметност је остала ретко поље за преиспитивање где, мада све теже, оригиналност дела задржава ауру која је мост с непоновљивом егзистенцијом човека као таквог. Уметност је сведочанство о тренутку постојања живог универзума унутар мреже репродуковања, с (и даље) два базична принципа: поесис (надахнуће, инспирација) и техне (вештина).

Надахнуће је место исклизнућа где излазимо из матрица и сагледавамо их из другог угла. То је централна позиција Ђорђа Озболта, уметника представљеног у павиљону Србије на овогодишњем, 58. бијеналу. Управо су идеолошки нормативи из прошлости довели до преиспитивања те исте прошлости и до њеног олакшања, из позиције надахнућа. Та јединствена позиција сагледавања није се градила на бази података о историји Југославије, која би својом комбинаториком дала мучан епилог као визуелно решење, нити на црном хумору, карактеристичном за таква промишљања о нама. Озболт има неподношљиву и неочекивану лакоћу личне људске перцепције прошлости која искаче из матрица киборга умишљених да непогрешиво знају истину само зато што су тако програмирани.

Техне је чин извођења уметничког дела и увек је био у вези с виртуозности аутора, неограничену канонима и количином емоција које може да произведе код посматрача. Управо је ту Озболтова аутентичност и лежерност с којом приступа у спровођењу надахнућа: и тешке, али и баналне теме представља неочекивано коегзистентно и умирујући, без обзира на то да ли слика споменике из прошлости или плаже на некој егзотичној дестинацији. И то не ради по канонима уметничких школа нити по софтверима програма. Озболтова вештина је аутентични израз стваралачке креације човека и зато у високотехнолошком друштву изгледа тако усамљено. Србију је Озболт представио муралом, сликама и скулптурама, урађеним руком уметника што презентацији даје посебну вредност у времену доминације вештачке интелигенције и техничке перфекције. Дакле, видимо техне људског уметника, насупрот вештачке интелигенције све више интегрисане у наше поимање реалности и, нажалост, уметности.

Подсетићу да је „Портрет Едварда Беламија”, који је насликала вештачка интелигенција, продат на аукцији Сотбија 2018. године за 432.500 долара. Дакле, није само циљ правити нови свет где се једино функционише интегрисано с машинама, већ освојити и уметност, и заменити идеју слободе матрицом савршености таквог света. Обесмишљавање позиције човека, живог аутора, постаје опште место у свету хиперреалности где људска перцепција постаје излишна, као и сам човек какав је постојао пре преласка у овакво стање, пре комплетне интеграције с машином: размислимо да ли је живот без мобилног телефона или компјутера више уопште могућ.

У кошмару репродукованих слика и информација, преко „ручног извођења” и уписа аутентичности може да се још увек поврати референцијалност човека као субјекта који промишља и осећа, у односу на мноштво информација које га окружују. Тај повратак оног јединственог који се може постићи само кроз превазилажење виртуелизације и серијске производње чини услов да се изгради дело са специфичним освртом на меморију. Та меморија код Озболта није ни фиксна ни документаристички тачна, али јесте алегорична. Доживљај ослобођен крутости и референтности базе података и идеолошких матрица, оригинално преношење емоција које не обавезују, али су визија стварности неопходна у аутоматизованом свету данашњице.

Чак је сама субверзија, а зашто не рећи и деструкција у односу на целокупну најезду виртуелне реалности, то што Озболт прави трајна дела. Трајност омета друштво где би само требало производити и трошити до избезумљености, усисан у ковитлац ништавила. Дуготрајношћу дело остаје критичко сведочанство о времену, а не мимезис, док информација, због мноштва и преплитања, а самим тим и одсуства референцијалности, поништава свој квалитет као ослонац за тумачење времена из којег настаје. Уметност која гради аутентичну слику лишену софтверских комбинација остаје редак извор слободе и критичке мисли која надилази систем створен на виртуелном и лажном подмету.

Снажан колорит и јака емоција, уз ручно извођење, Озболтов рад издвајају из мора савремене уметности базиране на могућностима софтвера и апарата за техничку репродукцију, почевши од дигиталне штампе до компјутерских пројеката. Читаво дигитално царство на којем се, у великој мери, квазиуметност спектакла базира, кратког је временског трајања и нестаје заједно с ауторима и кустосима у виртуелном ништавилу. Таква уметност је по року трајања чак краћег века од самих уметника који су је направили.

Тенденције које сам уочио као излагач на прошлом бијеналу и као комесар на овом односе се на проблем онтолошког значења такве манифестације у времену измењеног окружења под утицајем глобалног спектакла. Једна од замки у коју бијенале све више упада јесте проблем моде и индустрија забаве. Та два аспекта, с тржиштем, константно имају јак утицај на овако значајну манифестацију савремене уметности. Српски павиљон је и на прошлом и овом бијеналу приликом избора уметника размишљао о избегавању трендовске тривијалности која често захвата друге павиљоне, желећи да представи аутентично, с уметником који је нека врста острва оригиналности у свету очараном трендовима и технолошким достигнућима. Србија се у свом избору ослања на традиционалне технике које сведоче о временима сукоба концентрованог и дифузног спектакла као врста уметникове меморије о времену његове младости. Наша позиција је уметничка креација која бескомпромисно стоји насупрот тривијалности трендова на оваквим манифестацијама.

Наиме, релативизација, контекстуализација, политичка коректност, опште су смернице које од уметности праве очекивани идеолошки сноп фаворизујући политизоване поетике, али само оне које се крећу у „мејнстрим” колективног духа. То је још једна замка које би се требало чувати. Важно је и избегавати утапање националних павиљона у опште тенденције, без критичког преиспитивања. Требало би фаворизовати истицање различитости. На том трагу стоји представљање Србије на овом бијеналу супротстављено аутоматизацији где уметност остаје последње поље слободне експресије друштва: Србија већ неко време наступа с таквом тенденцијом што је показала и на прошлом бијеналу кроз сликарски пројекат „Енклавија”, а наставила с пројектом базираним на муралу, сликама и скулптурама Ђорђа Озболта.

Тај отпор, побуна духа слободне мисли против идеолошке производне траке која усиса човека и на крају избаци обликован комад, на моје велико лично задовољство је већ прилично препозната од стране независних и релевантних актера савремене уметничке сцене, на глобалном нивоу: у многим приказима бијенала на арт-форумима, порталима, часописима, павиљон Србије је истакнут као једна од неколико тачки које бијеналу дају пуну уметничку ауру. Таква „појавност” доказује се и у изузетно великом, готово рекордном броју посетилаца који и даље, свакодневно, обилазе наш павиљон. Излазећи пред микрофон да одржим поздравни говор приликом отварања Озболтове изложбе приметио сам да је број присутних посетилаца знатно већи него на претходном бијеналу, као што сам уочио и да се у публици налазе готово сви припадници домаће уметничке сцене који имају стручни легитимитет, са свих позиција и страна тог широког спектра, без обзира на личне и професионалне супротстављености, што ми је дало посебну интимну сатисфакцију.

(Аутор је комесар наступа Србије на бијеналу у Венецији)


Коментари0
c1f48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља