Како је изгледао кафански живот у Пироту, шта се јело и пило за тамошњим карираним столњацима, зашто су кафане биле чворишта друштвеног живота – само су нека од питања на која је одговоре пронашла Мила Панајотовић. Трагајући по изворима, архивама и другој грађи, ова историчарка и виши кустос пиротског Музеја Понишавља припремила је књигу „Старе пиротске механе и кафане”. У монографији чији се излазак очекује до краја године, ауторка прати историју кафанског живота у овом граду од двадесетих година 19. века до краја Другог светског рата. Захваљујући њеном труду, читаоци ће моћи да дознају занимљивости о настајању познатих пиротских механа, кафана, гостионица и хотела, уз податке о њиховим власницима, локацијама и специјалитетима.
Мила Панајотовић за „Политику” каже да најстарији сачувани запис сведочи да је у Пироту 1825. године постојала кафана у власништву Хаџи Неше Филиповића, у коју се сакрио јагодински трговац Стевча Михаиловић од потере турских власти. Кафански живот је, додаје она, постојао и пре тога, али су се само Турци бавили кафеџијским послом при својим хановима, који су, заправо, претече кафана у Пироту. После ослобођења од турске власти долази до експанзије, па тако попис из 1890. бележи 60 кафеџија, док је 1911. године механџијски еснаф бројао 54 члана, с тим да је било и механџија и кафанџија који нису били у чланству струковног удружења.
„Еснаф су чинили угледни и богати трговци и занатлије, којима кафеџијски посао није био главни извор прихода. То је и време када некада мала оријентална варош почиње да се развија под западњачким утицајем, па кафеџије и хотелијери набављају стилски намештај, огледала, трговачке касе. Од алкохола, у понуди је обавезно било црно и бело вино, стара крагујевачка шљивовица, комовица, пештанско пиво и француски коњак. Осим добре услуге и квалитетне хране, пића и музике, нудиле су се и игре за разоноду попут лутрије – томболе, билијара с куглама, али и кеглама, док су карте биле обавезне. Лети би испред кафана, на тротоарима, биле постављане столице и столови с карираним столњацима, а амбијент су красиле велике саксије с олеандрима”, наводи Мила Панајотовић.
И гости су били разнолики – од људи жељних друштва, разговора и добре капљице, којима је одлазак у кафану био свакодневни ритуал, до оних који су хтели да се покажу пред светом и похвале богатством, одећом, накитом...
У Србији па и Европи тога доба, кафане су биле и чворишта друштвеног живота. Тако су се и у Пироту за карираним столњаком размењивале новости, уговарани су послови и одржавани разни скупови – од скупштине задругара Пиротске виноградарске задруге, до збора градског Индустријско-електричног друштва.
„Прве биоскопске представе, бокс-мечеви, циркуске тачке, позоришне представе, политички зборови, прославе еснафских слава, наступи певачких друштава, забаве и игранке – сви ти догађаји су се одржавали у великим кафанским салама. Тако су пиротски грађани приредили свечани дочек својим ослободиоцима октобра 1918. у огромној сали хотела ’Национал’, која је била искићена пиротским ћилимима. Иначе, Пироћанци, посебно сељани из околних села, у почетку никако нису могли да упамте име тог хотела, па су говорили – сретосмо се куде ’Цивунал’”, наводи Мила Панајотовић.
Неке друге кафеџије су пак давале називе својим објектима по јунацима из прошлости (Девет Југовића, Милош Обилић, Књаз Милош) или по блиским и далеким топонимима – Стара планина, Македонија, Европа, Абисинија, Америка.
„После проглашења кнежевине Србије краљевином 1882. године, многе кафане у Пироту су у част тог догађаја добиле нова имена, попут ’Српски краљ’, ’Српска краљица’ и ’Код српске круне’”, каже Мила Панајотовић.
Тако је, додаје, у част краља Милана Обреновића названа и прва спратна гостионица по „јевропејској мустри” у Пироту – „Код српског краља”. Њу је 1883. подигао угледни пиротски трговац јеврејског порекла Рабен Берах. Због тога, њега је у време српско-бугарског рата 1885. претукао један бугарски чиновник, затраживши да се власник попне и скине назив са зграде. Остао је упамћен Рабенов одговор: „То име је високо, попните се, па га ви избришите!”
Говеђина с два умокца
Према речима Миле Панајотовић, један чланак из новосадског „Браника”, гласила Српске народне слободоумне странке, објављен 1894. године, најбоље илуструје кафански живот Пирота тога доба. У том тексту се наводи:
„Хвале швајцарске и немачке хотеле да су невероватно јефтини. Нисам искусио, али не могу да верујем, да у читавој Европи има јефтинијег хотела, с бољом кујном и бржом послугом него што је пиротски хотел ’Национал’. За ручак смо имали: чорбу, говеђину (с два ’умокца’), зеље, печење, тесто, црну кафу и вино. Разумите ме добро, од свега тога не доста, већ много, и таки ручак од особе, динар и по! Ко не верује, нек иде у Пирот, па ће видети.”
