петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05
ОДЛАЗАК ДЕНИСА КУЉИША

О мајмунима и херојима

Његово приповедање било је напето, истовремено духовито и мистично, па сте заједно са њим путовали у пустоловину до последњег пасуса
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 25.08.2019. у 12:25
(Принтскрин)

Денис Куљиш се свакако прилагодио условима у паклу. У котлу се осећа као у ђакузију, док припитомљене ђаволчиће шаље по храну, терајући их да прескоче врата раја и украду грожђе са трпезе Светог Петра. Шта друго и очекивати од новинара који другима није давао милост, па је никада није тражио ни за себе. Али, када се већ тамо налази, зашто да себи живот после живота не учини удобнијим? Како ће га Свевишњи ускоро позвати за саветника, Денис ће невољно напустити котао, помазиће ђаволчиће по глави и заузети неки од удобних кревета са балдахинима.

Предвиђао је сопствену смрт и одбио је верски обред на свом последњем испраћају, што ће рећи без попа, стварајући још једну контроверзу око себе. Наиме, тек ће сада десничари, који га ионако нису мирисали, полемисати да ли је Денис био премало Хрват, а превише Југословен.

Зато су надреалне сцене око котла извесне, после смрти једног од највећих хрватских и југословенских новинара, јер, хајде да се не фолирамо. У оној Југи постао је уредничка звезда у омладинској штампи – „Омладинском тједнику”, „Студентском листу” и „Полету” – наговештавајући да на сцену ступа још једна новинарска громада. Не само због свог дизајна, већ стила који га је учинио древним ренесансним приповедачем који не разглаба на вечерњим сеансама уз титрање ватре, већ је бљује у масовним медијима.

Убрзо се његова уредничка рука примећује у „Вијеснику”, где постаје најмлађи редактор у Спољнополитичкој рубрици. Редиговао је рукописе старих, превејаних рутинера из разних фракцијских политичких кухиња, где се накупио искуства у редакцијским играма, режираним из спољних центара невидљиве моћи. Био је један од уредника култног недељника „Старт”, прослављеног по дуплерицама тада најлепших републичко-покрајинских лепотица. Политички текстови гарнирани су фоткама Оливере Вучо, Неде Арнерић, Бебе Лончар, Неде Украден, званичним мисицама или анонимним лепотицама, па се створио до тада незамислив новинарски микс озбиљних анализа, упакованих у блаженство „Ракове обратнице” Хенрија Милера.

Денис је наставио да прави новине, смишљајући концепт загребачког недељника „Глобус”, потом „Национала”, чак је нацртао како треба да изгледа женски магазин „Глорија”, како би имала шта да прочита његова супруга, потом се пребацујући на „Плејбој”, па се може сматрати оцем модерног хрватског журнализма. Али, како то обично бива, када би почео да пише, схватао је да ће само колумне, есеји и литература коју је штанцовао у огромним количинама, постати његов тестамент, далеко вреднији од места у импресумима листова које је порађао.

Као далматинском цинику, нарочити гушт му је био да исмева политичаре, тајкуне, јавне и културне раднике, ракринкавајући опасне типове и ратне злочинце, попут Томислава Мерчепа и Бранимира Главаша, шефове тајних служби и амбасадоре, па је све своје јунаке које је супериорно описивао у „Глобусу” пребацио у књигу „Мајмуни, гангстери и хероји”. Јунаци су из стварног живота, али их је Куљиш тако месио, као да их управо измишља, те је његов пријатељ и колега Бранко Матан констатовао да је Куљиш од својих извора, или информатора, узимао оно што му је одговарало, често мењајући цитате, али не и контекст. Тако је створен куљишевски парадокс: неке ситнице нису биле истините, али је прича била аутентична, сочна и непоновљива. Баш као што су критичари оцењивали Бертолда Брехта: „Необичан вам је тај ваш Брехт: споран у детаљу, чист као целина!” Денис је ту магију писања стварао, попут огромног сликарског платна, мешајући боје и комбинујући врхунску ерудицију са сленгом и метафорама из популарне културе, попут стрипа и филма, не либећи се да их сведе на ниво џиберизма. Зато је његово приповедање било напето, истовремено духовито и мистично, па сте заједно са њим путовали у пустоловину до последњег пасуса, чиме се разликовао од такозваних колумниста „општих места”, чије је читање седативно. Наиме, после неколико редова заспите као подојена беба.

Бројни политичари које је раскопчавао, често и транжирао, као и медијска конкуренција која је у њему видела звер која ће их појести, оптуживали су га за аморалност, на шта је Денис одговарао још жешћим полемикама, излажући их на огласној табли јавности, углавном разголићене и смешне. На огласној табли ЈНА је и започео каријеру, пишући за војнички лист у Македонији, заједно са Нином Павићем, медијским могулом са којим ће касније у Загребу основати моћну империју ЕПХ. Како је често волео да пише о Удби и КОС-у, митској војној обавештајној служби, његови непријатељи су га сумњичили да је из шињела регрута лансиран у медијског генерала са четири звездице, док се он самоиронично поигравао са том ситницом. Узгред, у истој војничкој редакцији у Македонији писао је и Иса Мустафа, некадашњи председник Косова.

Писао је Денис и литературу, али никада није постао Крлежа. Мотао се око политичара, попут Милорада Додика и Александра Вучића, али је право питање ко је ту био планета, а ко сателит. Само је Денис, у ситном детаљу, могао да предвиди Вучићеву политичку трансформацију. Приметио је да се на једној од првих победничких прослава напредњака Вучић појавио у љубичастом џемперу, за разлику од одела која је носио раније, за два броја већа. У његовој модној револуцији, Куљиш је видео и спектакуларни политички заокрет ултранационалисте у Европљанина. И није се трудио да сакрије своју наклоност ка Вучићу.

Сводећи лични биланс, изјавио је да жалосно стање медија за њега поприма судбинске размере, јер је за 30 година своје каријере покретао новине, писао, уређивао и објављивао – само пет или шест година. Сво остало време, чекао је да се нешто промени или да неко умре. То је рекао 1998. године. Шта се од тада, и овде и тамо, променило, Денисе? И да ли си хтео да поручиш како је свако ко се дохвати новинарства, много више мајмун, а много мање херој?


Коментари2
51ce9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubo Maričić
Ono što neutralni čitalac može zaključiti, a ne svrstavajući se u bilo koje ograničene mediokritetske torove, Denis Kuljuš je bio novinarska gromada. Njegov razvoj i rad bio je grandiozan, kao što je gospodin Apostolovski ovde veoma nadahnuto i autentično opisao. Da li se u poslednjih tridesetak godina, a posebno poslednjih godina, na ovim prostorima takav rad adekvatno vrednovao. Sigurno ne! Kao što reče jedan moj prijatelje važi slogan: Uspeh je u neznaju. Slava Denisu Kuljišu i hvala za sve.
vox populi
Denis napast. Veliki gubitak za sve one koji su ga poznavali ili čitali.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља