среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:55

Српски језик још је у расулу

Језик је онај домен народног „производа” којим се политика морала бавити увек, па и данас
Аутор: Драгољуб Збиљићсубота, 31.08.2019. у 18:00
(Фото Википедија)

Занимљива расправa језичких стручњака (и понеког политичара) на страницама „Политике” у основи показује да Срби још немају довољно функционалан (лингвистички добро заснован на европској пракси) норматив учевног (стандардног, књижевног) језика који испуњава своју основну сврху, садржану у обједињавању народа као целине. О чему је реч?

Вук Стефановић Караџић је учинио шта је знао и могао у првој половини 19. века, када је у Европи већина народа, па и словенских, уобличавала своје стандардне језике. Реч је о језицима с правилима која се уче у школама јер је у питању језик који има неизбежну улогу да служи народном колективу не само да се људи одређеног национа међусобно боље и лакше споразумевају него и да се један народ и политички обједини на најбољи начин, јер је језик био и остао најбоље и најприродније „кохезионо” средство без кога нема историјског (стварног, идентитетског до краја) политичког народа.

Вук је у изграђивању учевног језика имао много противника. Једни су му приговарали да прави језик по диктату Беча преко њиховог службеника Јернеја Копитара (тада цензора свих словенских књига на територији Аустроугарске)) да би се извело, прво, олакшано владање Беча већином Словена у њиховој царевини и, друго, да се српски народ језички споји с Хрватима, а да се умањи (тада веће него што је данас) језичко (па тиме и политичко) везивање Срба за Русе као велики претежно европски, али и, делом, азијски народ.

Није погрешно признати да у томе има истине. Уосталом, ништа чудно. Језик је онај домен народног „производа” којим се политика морала  бавити увек, па и данас. Мало који је језички реформатор као Вук увео „чист” народни језик за потребе свога народа. Ни Николи Тесли се није допао тај пут којим је Вук кренуо и „раскрстио” с оним књижевним језиком који је владао у деловима српског народа који су имали срећу да се описмењују и књиге слободније пишу. Књижевни језик у тим делима био је, истина, мешавина старе српске језичке „редакције” с језиком у руским књигама. Остало је записано да је поменути наш највећи ум или међу највећим српским умовима и научним дародавцима  целом свету казао: „Увео је чобански језик, па уместо да смо у профињености језика и појмова пошли напријед, отишли смо натраг” („Тако је говорио Тесла”, „Стари простор”, Нови Сад – Земун, 2004, стр. 35). Објективније гледање рекло би да су се за такав (Вуков) пут стекли стицаји и стварних појава у тадашњем културном и политичком животу Срба, да се није могао остварити бољи пут у сачињавању српског књижевног језика.

Подржан од Беча, Вук је с дотадашњим књижевним језиком могао да раскрсти јер тај језик није имао већинско утемељење на основи народних говора садржаних и у народним песмама које до Вука углавном нису биле записане. Догодило се то из два разлога. Мало је који европски народ био толико дуго под стегама турске царевине коју је често водио пут према зидинама Беча, центра друге снажне царевине. После Првог српског устанка и успеха у ослобађању Срба, наступио је период гушења устанка и избеглиштва виђенијих Срба којекуде по Европи. Други европски народи су, углавном, имали нешто више историјске среће па нису морали да сачињавају своје учевне језике којима би се превише удаљавали од своје језичке прошлости. Биће да су зато остали словенски језици међусобно били и остали до данас сличнији док је српски (вуковски) учевни језик остао до данас у много чему „аутохтон” у односу на њих.

И само још коју реч о данашњем, може се слободно рећи, приличном расулу српскога учевног језика. Вуку није успело да (по својој жељи и намери) обједини све Србе у једном изговору. (И)јекавском није успело да у учевном језику преовлада. Касније је Србима стигло и, планирано од давнина, ново полатиничавање, посебно успешно изведено преко власти у југословенској држави, када су Срби, фаворизацијом латиничког писма (хрватске гајице), приморавани на замењивање своје миленијумске ћириличке азбуке, с обманом да ће то бити довољно да се „повезују с латиничким цивилизацијама”, а они у наивности поверовали у то.

Дакле, Срби су (и) данас разбијени и по изговору и по писму, (за разлику чак и од свих оних који су, у последње време нарочито, сачињавали своје варијанте, неки и на посебно „парадоксалан начин” – добра и тачна оцена Одбора за стандардизацију српског језика) тако што су били у прилици само да преименују српски језик, јер свој посебан језик нису могли створити, па су „нови” језик створили преименовањем већ постојећег српског језика, што је, као поступак, непознато у другим језицима и народима Европе и света и у лингвистици и у животу.

Покушај „прекодринских” Срба с првим руководством у Републици Српској да се, поткрај 20. века, само у службеном језику (без икаквог забрањивања ијекавице у свим другим језичким стиловима и употребама језика) обједине с већином Срба на екавици и ћирилици, нажалост није наишао на подршку српских лингвиста и филолога посебно, из илузорног страха да ће тако други истојезичници рећи да ијекавица није српска – нема лингвистичко утемељење, па се мора оценити да су „прекодрински” Срби покушали да дораде намеру Вука и да уклоне прилично видно расуло у учевном језику Срба, што није добра и корисна особина ни у идентитетском, ни у политичком ни у смислу јачања српске обједињујуће опште културе и стварања напредовања ни у научним достигнућима уопште.

Може се проценити да ће се Срби, ипак, у скоријој или мало даљој будућности неизбежно објединити у учевном језику или убрзано кроз деловање лингвиста и власти, или на основу природних датости и кретања, како је то оценио недавно преминули велики српски историчар, Србин „прекодринац” – Милорад Екмечић.

Језикословац, оснивач првог Удружења „Ћирилица”

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари91
b93f3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Горан Јозић
Коста каже: "Сви су радили за Беч. Јасно као дан." Тачно је да је Вукова рееформа била по вољи Беча, али је мало претерано рећи да је Вукова рееформа била у свему по жеељи Беча. Са су Вук и "сви", како каже Коста, радили "за Беч", онда Вук не би ту имао никаква посла у вези саа српским језиком. Беч би свакако желео да остане немачки језик у службеној употреби код >Хрвата, као што је једно време и било
Коста
Стварност је другачија од Вашег умовања. Ј. Копитар пише да је Вуку наложио да напише српски речник како би "учврстио ту књижевну реформу чије су последице погодне за аустирјску католичку већину" јер "поткопава русоманију тих шизматичких Илираца" (Алекса Ивић, Архивска грађа, Зборник II, Београд-Суботица 1926, 262). Од маирје Терезије надаље, Беч је тежио указима да отуђи Србе од Руса, да их покатоличи и полатиничи. Кад укази нису успели, пришло се рефомри.
Препоручујем 2
Горан Јозић
Ево Вам одговора Мике. Вук, и поред тога што га СПЦ није подржала, успео је захваљујући политици. Онда када се Михаило Обреновић, син кнеза Милоша, окренуо АУ царевини и када је Беч "гурао" Вукову реформу, кнез Михаило Обреновић је био тај који је пресудио: наредио је министру просвете Србије да се прихвати Вукова рееформа за ср5пске школе. И тако је Вук успео. Дакле, држава све може да спроведе каада хоће и када нема отпора споља. Кнез Михаило је наредио да Вукова реформа уђе у школе.
Коста
Михаило Обреновић је седео у Дружству србске словесности с Вуком и Даничићчем и "гурао" реформу -- иако је била под забраном кнежевог оца Милоша -- без обзира на протесте Министра провесте. Као азилант на бечком двору, где су га оженили мађарском принцезом и вратили на српски престо, Михаило је био бечки дужник. Издржавао је Даничића, ђака Ф. Миклошича, наследника Ј. Копитара, бечког надзорника на Бечком књиж. договру Вука с Хрватима о језику (1850). Сви су радили за Беч. Јасно као дан.
Препоручујем 5
Д. М. Сибничанин
Одговор Мики Ковијану: добра и функционална норма књижевног језика свакако није ова данашња норма српског књижевног језика у коме је српски народ подељен у четири језичке појаве: 1. српски језик на ијекавском, 2. српски језик на екавском, 3. српски језик на ијекавском на латиници, 4. српски језик на екавском на латиници, 5. српски језик на ијекавском на ћирилици и 6. српски језик на екавском на ћирилици. Таква норма српског језика у књижевном језику није нимало функционална и води затирању ћир
Коста
Српски је у ланцима још од Вукове реформе у нема му спаса.
Препоручујем 2
Matko
Za Kostu (i Sašu), i obećavam moderatoru da je ovo kraj: Prilog koji si dao je ipak "pripisan Vukovim slovima", tj. nije u originalu, tj. ipak je "prevod". Tebi su to sitnice, meni nisu. Tvrdnje o staroengleskoim i "novoj" Bibliji sam čuo i čitao i proverio mnogo puta i sebi apsolutno verujem, a uzgred, moj Engleski je samo nešto lošiji od Srpskog. Svi ovi stari oblici jezika se STUDIRAJU bar cela 2 semestra na studijama književnosti. To je pravilo, svugde u svetu. Zašto? Čemu gubiti vreme na to
Matko
2/Saši: Slično ce se desiti i kod mene, i na kraju ćemo nas dvoje biti bogatiji za ukupno 4 nove ideje. To se događa sa rečima odnosno jezikom. Sa jabukama u razmeni svako ostaje "na svom". Ako se ne volimo, svaki od nas će tvrditi da su sve ideje njegove a da ga je onaj drugi pokrao. To je slučaj sa Srbima i Hrvatima, dosta karikirano. Ne znam šta si studirao ali sumnjam da su to bili jezici, jer, pobogu čoveče - "Srbi najlakše nauče strani jezik pišući ga (ćirilicom?) kako ga izgovaraju"!?!?
Саша Микић
Хајде да се не лажемо, али већина нас је, када је почињала да учи страни језик писала изнад оригиналног текста како се он изговара. Једино ако нисте били чудо од детета, па почели да учите страни језик пре матерњег. Додуше данашњи родитељи и на то терају своју децу (нажалост). Зато им је речник српских речи, које свакодневно употребљавају, ограничен. Када треба да прочитају неки текст, не много давно написан, потребан им је преводилац. А одакле вам утисак да нисам студирао баш језике?
Препоручујем 2

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља