„Образовни апартхејд” на британски начин

На позадини боје нане у предворју музеја елитног колеџа Итон висе фотографије угледних личности које су задужиле британско друштво. Са овог зида славних, туристе дочекују нобеловци, олимпијски шампиони, оскаровци, писци, али и припадници краљевске породице, међу којима и принчеви Вилијам и Хари.

Наравно, ту су и слике политичара који су похађали најпрестижнију приватну школу у Уједињеном Краљевству, као што су бивши премијер Дејвид Камерон и новоизабрани председник Доњег дома парламента Џејкоб Рис-Мог. Међу њима се посебно издваја један плавокоси мушкарац са широким осмехом – Борис Џонсон.

Ову у свету најпознатију аристократску школу, коју је 1440. године у сенци замка Виндзор основао краљ Хенри Шести, до сада је завршило 20 британских премијера. Упркос архаичним ритуалима, овај помало митски академски комплекс који се простире на два квадратна километра између река Темзе и Јубилеј није само „школица” за размажену децу припадника високог друштва. Итон је својеврсни „Хогвортс” у којем се, додуше, не изучавају магијске вештине као у серијалу Џ. К. Роулингс о Харију Потеру, већ технике како се попети и одржати у врховима власти.

Иако се у Итону међу 1.200 ученика школује и седамдесет и троје деце из, условно речено, сиромашних породица, ова приватна школа је својеврсни пример „образовног апартхејда”, који не само да и даље производи већ и цементира социјалну неједнакост у Британији 21. века.

Иако је тек сваки петнаести Британац завршио неку од приватних школа у којима годишња школарина прелази границу од 40.000 фунти, истраживање хуманитарног фонда Сатон открива да две трећине свих судија, 59 одсто државних секретара и 29 процената чланова парламента има диплому неког од елитних колеџа.

У кабинету бивше премијерке Терезе Меј, која је похађала државну школу, скоро трећина високих државних службеника завршила је приватне колеџе. У влади Бориса Џонсона, који је на Итон примљен 1981. године, тај је однос другачији – две трећине министара припада слоју од седам одсто британског становништва који су завршили приватне школе.

Веома је стога упитна изјава новог премијера како нова влада одсликава данашњу Британију. Џонсон као да је заборавио на поглавље из политичког манифеста конзервативаца из 2017: „Највећа неправда која данас постоји у Британији јесте то што ваш живот још увек у великој мери није одређен вашим напорима и талентима, већ одакле потичете, ко су вам родитељи и коју школу похађате. То је погрешно.”

Али, сви покушаји да се исправи ова образовна неправда према 2.500 државних школа у односу на привилеговане приватне, које уживају и значајне пореске повластице, до сада нису успели.

Како пише немачки недељник „Шпигл”, иако Итон ниje најквалитетнија школа, он је део система у којем се појединци попут Бориса Џонсона уче да су управо они предодређени за велика дела, која други могу само да сањају. Такав школски дрил, али и везе међу ученицима које се стварају током вишегодишњег боравка у интернату, учи их не како да буду најбољи, већ како постану спретни, па и лукави, да се повежу у владајућу политичку елиту, која је потпуно одвојена од обичног народа.

Роберт Веркаик у својој књизи „Момци из високог друштва” пише како данашња деца у Британији имају врло мало шансе да пређу из ниже у вишу друштвену класу у односу на своје баке и деке рођене педесетих година прошлог века. Како каже, суптилно исткане мреже приватних школа помажу овој привилегованој касти да створи систем самоодржавајуће предности и социјалне непокретљивости.

Због тога што је овакав образовни систем заковао неједнакост у британском друштву и сестра британског премијера Џонсона Рејчел се залаже за укидање приватних школа. И она није једина која тако мисли.

Један од заговорника укидања приватних школа, лондонски психотерапеут Ник Дафел каже да одлазак из породице са 13 година у интернат уз сталне ваннаставне активности без имало слободног времена од те деце прави одређени „производ” – људе са блокираним емоцијама који имају уграђени систем да на нешто полажу право. Аутор књиге „Рањене вође” истиче да не чуди што многе британске истакнуте личности које су прошле кроз интернат приватних школа постају „псеудоодрасле” особе које се у јавности понашају недорасло.

Као пример у прилог хипотези која по њему ствара услове за инфантилизам, јер су ученици током школовања у приватним школама изложени константном страху од јавног понижења, Дафел наводи примере понашања садашњих британских политичара: од неуредне косе Бориса Џонсона, преко тога да Џејкоб Рис-Мог и дан-данас воли да се слика са својом некадашњом дадиљом до Најџела Фаража, који изгледа као неки лик из цртаћа о Симпсоновима.