Којоакан спада у отменије делове Мексико Ситија и налази се у његовом центру. Куће су ниже, а многе су грађене по старом колонијалном шаблону - дворише у средини а около зидови и кућа. Историјски део Којоакана углавном је задржао изворни изглед и тај део изузетно је посећен, скоро као трг Сокало. Због туриста ту се налази доста уличних продаваца, продавница, кафеа, ресторана. Становање ту полако нестаје, препуштајући локације комерцијалним садржајима.
Оригинално име Којоакана на језику Nahuatl значи „место којота“. Насељавали су га Тепанеси који су се плашили доминације Астека, па су помогли Шпанцима и Кортесу у борби против њих. После су нестали и једни и други. Ту је био главни шпански штаб и први главни град Нове Шпаније, вероватно док нису дефинитивно истерали Астеке из Теночтитлана (данашњи Мексико Сити). У састав Мексико Ситија ушао је тек у другој половини 19. века.
У Којоакану се налази и кућа музеј Лава Троцког. Ту посетилац може да сазна да је он рођен као Леиба Давидович Бронштајн, у јеврејској породици на територији данашње Украјине. Имао је буран живот, бивао заточен у Сибиру, где се оженио и где су му се родиле две кћери, затим је био са Лењином у емиграцији...
Први после Лењина, један од организатора Октобарске револуције, оснивач и први командант Црвене Армије. Био је на врху све док Лењин није заслабио од последица атентата, када је Стаљин искористио прилику и са групом истомишљеника уклонио Троцког са свих функција. После се то исто десило и тим истомишљеницима.
Троцки је протеран из СССР и одузето му је држављанство. Дуго је ишао од немила до недрага, нико није хтео да га прими, док се, захваљујући Дијегу Ривери и Фриди Кало, није скрасио у Мексику. Тадашњи председник Мексика Лазаро Карденас послао је специјални воз за њега.
У почетку је живео код Фриде и Диега, а касније се преселио у оближњу кућу. Кућа је невелика са двориштем које је од улице одељено високим зидовима. Намештена је једноставно, има кухињу, трпезарију, радни простор за сараднике, радну собу Троцког, спаваћу собу, санитарну просторију. Занимљиво је Троцки имао тадашњу последњу реч технике - диктафон.
У дворишту је била кућа за чуваре. Ту је и кула на којој су чувари дежурали. Његова радна соба, како кажу, изгледала је исто тако и када је убијен. На прозорима његове спаваће собе били су гвоздени шалони.
У дворишту је гроб где леже Троцки и његова друга жена. На споменику је срп и чекић, а ту је и црвена застава. Радио је 10 сати дневно, писао је против стаљинизма и комунизма тог типа, основао је Четврту интернационалу. Вероватно су те његове активности биле пресудне да се донесе одлука о његовом убиству. Први атентат је био неуспешан.
Убио га је 1940. године агент НКВД Рамон Меркадер. Троцки је још био при свести када су његови чувари хтели да убију Меркадера. Рекао је да га не убијају, јер ће имати много тога занимљивог да каже. Али није било тако, убица је после 20 година у затвору пуштен на слободу. Првих 10 година нису имали појма ко је уопште он. После изласка из затвора, 1960. године, отишао је у Совјетски Савез, где је проглашен херојем СССР и одликован орденом Лењина.
Занимљиво је да Троцки још није рехабилитован у Русији, иако је дозвољено штампање његових књига. Али вероватно да мало кога данас то интересује.
И комунисти и сам живот су били сурови према Троцком. Млађа кћерка му је умрла од туберкулозе у двадесетшестој години. Њен и син и ћерка су ишчезли без трага. Старија кћерка је извршила самоубиство а њене кћерке живи у Москви. Њен син је живео у Мексику са дедом, имао је четири кћерке. Једна од њих, Нора, води рачуна о музеју прадеде.
Са другом женом Троцки је имао два сина. Лав је под сумњивим околностима умро 1938. године, а његова жена је стрељана. Њихов син, такође Лав, такође је ишчезао без трага пре смрти родитеља. Млађи син је стрељан годину пре смрти старијег. Син његове ћерке данас живи у Израелу.
Осим тога, убијена му је прва жена и сестра, као и два сестрића (они су стрељани годину пре мајке). Такође је убијен муж његове старије ћерке, чије потомство живи у Мексику, и муж сестре, Камењев, својевремено близак сарадник Стаљина.
Сазнавајући кроз шта је пролазио и како је завршио овај изузетни човек, револуционар, неизбежно се јавља нека симпатија за њега, без обзира на први део његовог живота. Био је доследан и зато је платио за то високу цену.
Миљан Маркуш, Лозана, Швајцарска
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
