субота, 25.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49

Мајстори и понека Маргарита

Алмодовар о својим анђелима чуварима, Хаифа ел Масур одшкринула врата за боље упознавање Саудијске Арабије, Полански класично, али импресивно о расплету афере „Драјфус” и „Брачна прича” Ное Баумбаха
Аутор: Дубравка Лакићсубота, 31.08.2019. у 21:00
Педро Алмодовар са „Златним лавом” за животно дело (Фото ЕПА/Claudio Onorati)

76. ВЕНЕЦИЈА
Лидо, Венеција
– Први пут када сам напустио Шпанију као филмски аутор дошао сам на Венецијански фестивал 1983. с филмом „Мрачне навике”. Венеција је била моје међународно крштење, открио ме је Енцо Унгари, који је био члан селекционе комисије и на томе сам му бескрајно захвалан – рекао је током свог говора захвалности за управо примљену награду „Златни лав” за животно дело славни шпански редитељ Педро Алмодовар.

Он је својим присуством на 76. Мостру додао снагу филмске чаролије и оригиналног филмског мајсторства на радост огромне армије његових радосних поклоника и поштовалаца његове филмске уметности. Алмодовар је с велике сцене светској публици поручио да се у Италији осећа као код куће „јер имамо сличан смисао за хумор, сличне језике и културу и волимо и бранимо ауторско филмско стваралаштво” и да га овај неочекивани „Златни лав” сврстава у групу за коју није сигуран да заслужује да буде њен део. „У групу у којој су Буњуел, Антониони, Кишловски, Понтекорво, Роселини и многи други и с овог пантеона испуњеног лавовима од срца вам се захваљујем на овом лаву за животно дело којег сте ми данас уручили”, изјавио је Алмодовар.

Из филма „Оптужујем” Романа Поланског (Фото Прес-служба 76. Венецијанског фестивала)

По вокацији сам редитељ, када сам био мали одлучио сам да је мој разлог постојања у свету опчињености људима да причам приче. Филм је мој живот и не могу да замислим да време које ми је остало да живим буде без филма. Мој филм ’Бол и слава’, између осталих тема, обраћа се овој мојој виталној потреби. Моји филмови су замишљени у јединствено време у шпанској историји, у демократији која је настала након Франкове диктатуре. Мој филм је производ шпанске демократије, демонстрација је тога да је та растућа демократија била стварна. Из тог разлога не могу а да не посветим ову најмоћнију животињу (’Златног лава’, прим. аут.) својим суграђанима и својој земљи Шпанији. И свим глумцима и глумицама с којима сам радио и свим члановима техничке екипе. Наша индустрија је скромна, али је пуна људи с талентом и с многима од њих сам имао срећу да радим. Споменућу свог брата Аугустина, мог продуцента и анђела чувара, Пенелопе, Марису, Хосе Луиса, Антонија, Алберта, све њих и оне који су били на мојим аудицијама, а нисам их никада заборавио. Сви су они оставили траг у мојим филмовима.”

У наставку свог, бурним аплаузом поздрављеног говора, Педро Алмодовар је истакао и следеће: „Никада нисам тврдио да ћу променити свет, али сам покушао, признајем, да објасним свој мали свет у којем сам живео и увек сам то чинио с апсолутном слободом, независношћу и невиношћу. У мом свету људи пате, али се такође и радују без предрасуда. Страствени су, разнолики, мањкави и великодушни, с огромном способношћу за опстанак, а ипак крхки и рањиви, сви они обдарени великом моралном аутономијом. Као творац њихових прича то сам најмање могао да им пружим. Исту слободу у којој сам и ја уживао.”

***

Да је слобода идеја водиља у причању прича о сопственој земљи, показала је и Хаифа ел Мансур, сценаристкиња и редитељка из Саудијске Арабије, прва жена из тамошњег света филма која је закорачила на велика међународна филмска врата и то са својим првенцем „Вађда”. Мансурова је сада у Венецију стигла са својим другим играним филмом у каријери, са „Савршеним кандидатом”, у којем је показала и низ културолошких и политичких промена у својој земљи, које су се десиле у периоду између настанка њена два филма. Жене сада возе аутомобиле, више није обавезно да буду у пратњи мушких чланова породице да би ван куће обављале потребне послове и обавезе. Данас чак могу, попут Хаифине главне филмске јунакиње, да се кандидују на изборима, иако су свесне да ће у њиховом крајње конзервативном друштву мало ко гласати за њих. Филм „Савршени кандидат” је пун лепоте, друштвеног, политичког и уметничког ангажмана, предивне народне арабијске музике, лепих жена и још увек крутих мушкараца, који ће жену евентуално као докторку, али не и неког ко би им био на челу локалне власти. Филм „Савршени кандидат” је откупљен за приказивање у Србији и зато не бих да откривам више.

***

У конкуренцији за „Златног лава” виђена је још једна напуљско-мафијашка прича Марија Мартонеа – „Градоначелник Рио Саните”, италијанског редитеља којем је ово једна од омиљених тема. И „Нетфликсов” филм којем су у Венецији, за разлику од Кана, широм отворена врата те се тако прошле године и догодило да Куаронов филм „Рома” у продукцији ове стриминг-мреже освоји „Златног лава”.

Ново „Нетфликсово” чедо је дирљива, може се рећи и поучна, породична драма „Брачна прича” Ное Баумбаха са Скарлет Јохансон и Адамом Драјвером у главним улогама. У улогама њујоршког позоришног редитеља и његове супруге глумице с којом ствара своја успешна позоришна дела ван Бродвеја. И што са својом позоришном трупом постају успешнији и вољенији као уметници, то у свом дому постају отуђенији, а да наизглед онај суштински, прави разлог не постоји. Није реч о угашеној љубави, већ више о губљењу идентитета жене унутар уметничке и брачне заједнице. Она (Скарлет Јохансон) жели нешто више од живота. Он (изврсни Адам Драјвер) не разуме овакву њену потребу. И браку је крај већ оног тренутка када се у целу причу умешају лосанђелески „ђавољи” адвокати. Солидан филм који ће имати много претплатника на „Нетфликсовом” каналу и бити један од номинованих за предстојећи Оскар.

С класично режираним и раскошно драмски постављеним костимираним шпијунским трилером „Оптужујем” (рађен према роману Роберта Хариса „Официр и шпијун”), на велика венецијанска врата вратио се и Роман Полански како би гледаоцима испричао хронику судско-шпијунске афере „Драјфус”, која је у 19. веку потресла Француску и Европу.

Ово је сада прича не само о Драјфусу, већ пре свега о новопостављеном шефу француске контраобавештајне службе Жоржу Пикару, који открива подметање афере Драјфусу и о Емилу Золи, који се јавно, у новинама, обратио оптужницом самом председнику републике. Полански је још једном показао своје редитељско мајсторство које није умањено његовим дугим годинама изгнанства из нужде (оптужница за силовање у САД). Показао је и своју неугашену страст за филмским стваралаштвом упркос својим позним годинама (84). Његов филм „Оптужујем” већ је оборио овогодишњи рекорд по броју земаља које су га откупиле за биоскопско приказивање. Међу њима је и Србија, тако да ће се овај филм наћи и на фестивалским и на биоскопским репертоарима. Главне улоге у њему тумаче: Жан Дижарден, Луј Гарел, Емануел Сејиње (супруга Поланског) и Грегори Гадебоа. Директор фотографије је славни Павел Еделман, а композитор оскаровац Александар Деспла.


Коментари0
f937e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља