четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:21

Нисам калибар колекционара који држи слику у сефу

Последњих 18 година негујем дивну сарадњу с Београдом и српским уметницима, каже Нани Пољанец, мултимедијални уметник из Рогашке Слатине
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 02.09.2019. у 21:00
Нани Пољанец са експонатом из музеја – ЛП плочом са потписом чланова груеп „Квин” и Дејвида Боувија (Фото: Лична архива)

Моји су ми рекли да сам име Александар добио по краљу Александру Карађорђевићу. Као малом то ми је јако годило, прича за „Политику” мултимедијални уметник Александер Станислав Јуркович. С овим својеврсним амбасадором словеначко-српског пријатељства, који уметничко име Нани Пољанец употребљава од 1993. године, имали смо прилику да се дружимо у његовој Рогашкој Слатини, чији је заштитни знак. Како легенда каже, над Рогашку Слатину је бог Аполон, син Јупитера и Леоне, послао крилатог коња Пегаза да копитом удари у тло и тако отвори пут извору природним минералним водама. Ту је давне 1847. године свирао чувени Франц Лист. Рогашку Слатину исто тако радо су посећивали Михаило Обреновић, Петар, Александар, Ђорђе Карађорђевић и многи други.

Иза Нанија Пољанеца је богат уметнички рад, било као имитатора и колекционара, или једноставно човека широког срца. Телевизијским гледаоцима на ширем ексјугословенском простору познат је као двојник, односно друго ја Дон Корлеона, Лењина, Александра Карађорђевића.

Краљ Александар Карађорђевић посетио је први пут Словенију долазећи управо у Рогашку Слатину у време аустроугарске под псеудонимом гроф од Авале 18. јула 1909. Баш на тај дан рођен је и Нани Пољанец. Његова бака, као млада девојка из околног села Сечово, трбухом за крухом, тридесетих година прошлог века отиснула се у Београд, где је родила Нанијевог оца Станислава 1931. године. Рођен је као беба од пет и по килограма што је у то време био прави рекорд, па је бака од болнице примила награду „Александров дукат”. Тако, заправо, почиње животна, породична прича Нанија Пољанеца, који сваки слободан тренутак користи да проведе у Београду, у којем има бројне пријатеље.

– Мислим да је најбитније да је човек искрен, једноставан, да буде то што јесте и да све што ради остварује с посвећеношћу и љубављу. Још у средњој школи почео сам да се бавим културом, будући да сам се већ тада окренуо фотографији, а онда је моја фасцинација уметношћу узела маха. У себи носим посланство да окупљам људе, да радим лепе ствари за друштво, за Рогашку Слатину, а последњих 18 година негујем дивну сарадњу с Београдом и српским уметницима – прича харизматични Нани Пољанец.

– Моји београдски пријатељи су људи доброг срца, углавном глумци, музичари. Овде је 1985. свирао свој први концерт у Словенији виртуоз на виолини Стефан Миленковић. И виолиниста Теофил Миленковић је у Рогашкој Слатини с пет и по година имао свој први целовечерњи рецитал. Последњих година у Рогашкој Слатини гостовали су бројни уметници Милош Биковић, Ђорђе Живадиновић Гргур, Александар Радојчић, Растко Вујисић, Лазар Николић – додаје он.

У Рогашкој Слатини захваљујући Нанију Пољанецу и његовој предузимљивости реализована су и бројна гостовања алтернативних позоришта, рецимо „Рефлектор театра”, а публици су представљене и српске представе: „Мушкарчине”, „Смрт фашизму”, „Живот мој”, „Бити Станоје”... Међу његовим српским пријатељима свакако су и Јелена и Милена Богавац.

Нани Пољанец уједно је и оригинални аутор јединственог Људског музеја у Рогашкој Слатини тј. како га он још назива: Kunshaus, у којем је сабрао право благо занимљивих експоната из живота знаменитих људи. У збирци су смештени и занимљиви документи, предмети везани за историјске личности који су у своје време били гости Рогашке Слатине, као рецимо Иво Андрић, Јосип Јурај Штросмајер, цар Фрањо Јосиф, кнез Михаило Обреновић, који је, како тврде овдашњи хроничари, с девојком из ових крајева добио ванбрачног сина Вилија. Ту је и први фрак Стефана Миленковића, наочаре спикера Миодрага Здравковића, које је носио 5. маја 1980, када је изговорио реченицу: „Умро је друг Тито.”

Љубав према уметности Нанија Пољанеца привукла је у детињству. Све је почело на бакином тавану на којем је пронашао многе уникатне предмете. Управо ту се родила љубав према антиквитетима, а онда се та љубав ширила, па су музеји постали његова страст. Отуда и његов Људски музеј, као својеврсни симбол Рогашке Слатине, на којем истрајава од 2005. године, замишљен као живи храм културе који се допуњава из тренутка у тренутак. Уз напомену, како зна да каже:

– Нисам онај калибар колекционара који држи неку слику или предмет у сефу и никоме је не показује. Експонат мора у човеку да пробуди емоцију, јако је важно и како је поставка осмишљена, пласирана.

Нани Пољанец исто тако није љубитељ музеја с компјутерског екрана, где треба гледати некакав филмић од 10 минута. Прави музеј, каже, треба да покаже ретке, вредне експонате који ће бити интересантни ширем кругу посетилаца.

– То је једноставно прича која те повуче, један експонат за другим, ту је много времена, љубави, на крају крајева и новца уложено. Много ствари сам добио на поклон, неке купио, друге заменио. Било да дођу Италијани, Аустријанци, Руси, Немци, сви нађу неку паралелу с овим музејским садржајима. У томе је њихова вредност и лепота, али и сатисфакција за мој рад – прича Пољанец.


Коментари1
e5115
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pedja
Svaštarnica, ali bitan deo priče je što to finansira donacijama Ministarstvo u Sloveniji i evropski fondovi. Slovenija je puna tih amaterskih, i par profesionalnih, muzejčića.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља