недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:13
СТО ТРИДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД ПРВОГ ВОЗА ИЗ САВСКОГ АМФИТЕАТРА

Од свечарских топова до „А сад, адио”

Тог 4. септембра 1884. са Главне из Београда преко Моравске долине ка Нишу се запутило двадесетак вагона са око 200 путника у 8.30 часова. – Припреме за обнову фасаде старе станичне зграде почеле су ограђивањем простора око овог здања и доласком првих машина
Аутор: Дејан Алексићчетвртак, 05.09.2019. у 21:20
(Фото Д. Алексић)

Да убрзано ширење „Београда на води” прошлог лета није затворило годинама знану Главну железничку станицу Београд, на њој би јуче вероватно била обележена значајна годишњица – 135 година од поласка првог путничког воза, првом српском пругом из Савског амфитеатра. А данас су око ње скеле и мајстори.

Тог 4. септембра 1884. са Главне из Београда преко Моравске долине ка Нишу се запутило двадесетак вагона са око 200 путника у 8.30 часова. Први путници су, како је забележено у хроникама, испраћени свечарским пуцањем топова и интонирањем краљеве химне.

„Нека их благослов прати свуда.” Тим речима архиепископ београдски и митрополит српски Теодосије освештао је прве две локомотиве које су кренуле са нове железничке станице главног града младе Краљевине Србије.

„И младо и старо, и богато и сиромашно, и лепо и ружно све се то слегло у бари ’Венецији’ да види полазак прве српске железнице”, један је од забележених коментара са дана отварања.

Данашња станична зграда још није била завршена када је из станице кренуо први воз. Око ње су биле тарабе, али то није сметало да свечано буде обележен почетак путничког железничког саобраћаја на територији Србије. Редован саобраћај на пругама српске краљевине успостављен је десетак дана после свечаности.

Осим према Нишу, 1884. успостављен је и саобраћај према Суботици и Будимпешти. Возови су се тада кретали 40-50 километара на час. Само неколико година после успостављања првих линија станица постаје једно од главних саобраћајних чворишта у овом делу Европе. У њу 1888. улази „Оријент експрес” јер је већ тада железница преко Ниша била повезана са Скопљем и Софијом. Сама станична зграда на коју поглед пуца из некадашње Споменичке, а данас Немањине улице, завршена је у међувремену – 1885. односно око две и по године од почетка радова на њој.

Да ће станица на коју се, између осталих, својевремено искрцао и Никола Тесла, бити закатанчена за железнички саобраћај спекулисало се деценијама. Нарочито у другој половини 20. века када је решено да се централна железничка станица пресели у Прокоп. Градња нове станице на тој локацији започета је половином седамдесетих минулог столећа, али до данас није завршена. То ипак није била препрека за надлежне да домаћи и већи део међународног путничког саобраћаја у претходне две године постепено преселе на „Београд центар” који нема ни привремену станичну зграду, а камоли сталну. Тачка на пресељење возова у Прокоп стављена је 1. јула 2018. Вече пре тога, са Главне железничке је отишао последњи воз број 340. Свечарски испраћена композиција отишла је за Будимпешту, баш ка земљи (Мађарска је тада била део Аустроугарске) која је 1878. испоставила захтев територијално проширеној Србији да што пре изгради свој први гвоздени пут. Последњи воз са Главне на крцатим перонима испратили су бројни грађани који су ову станицу годинама доживљавали као симбол града, а не само као железничко чвориште. Композиција ка Будимпешти отишла је уз звуке балада, међу којима и „А сад, адио”.

Нису вредели вишегодишњи апели путника ни стручњака да се не затвара ово важно чвориште. Надлежни су сматрали да цела станица, изузев станичне зграде и још неколико старих објеката, треба да оде у историју. И за само нешто више од годину дана отишла је. Шине су уклоњене, а порушена је већина перона и помоћних објеката.

Изабран извођач, почеле припреме за обнову зграде

Припреме за обнову фасаде станичне зграде на Савском тргу почеле су ограђивањем простора око овог здања и доласком првих машина. Посао преуређења фасаде станичне зграде, вредан око 240.000.000 динара без ПДВ-а, добила је група понуђача „Кото” и „Алп инжењеринг” (једини конкурент била им је београдска фирма „Јадран”). Изабраног извођача ангажовала је Републичка дирекција за имовину у оквиру директног преговарачког поступка, без објављивања позива за подношење понуда. Разлог за овакав начин ангажовања, како се наводи у Одлуци о додели уговора, јесте хитност. Није ипак јасно зашто је за реконструкцију, која је месецима најављивана, извођач морао да буде изабран по хитном поступку и зашто није расписан тендер будући да вредност посла прелази пет милиона динара.

Надлежнима у Дирекцији јуче смо упутили питања: зашто је Дирекција без објављивања позива за подношење пријава за овај посао изабрала извођача радова преговарачким поступком, али и ко финансира те радове. Занимало нас је и, ако је новац за ревитализацију фасаде обезбеђен из буџетских резерви, зашто је одлучено да се троше средства из резерве.

Одговори нису стигли.

Када је реч о самом послу којим ће се изабрани извођач бавити, то неће бити класична реконструкција и ревитализација овог културног добра од великог значаја. У току сређивања, по свему судећи, неће му бити враћен изворни изглед, пре свега некадашње куле из правца Карађорђеве, али ни неки други детаљи који су ову зграду првобитно красили. Још није познато када ће здање на Савском тргу бити претворено у музеј и чему ће он бити посвећен. То свакако неће бити Железнички, иако су тако нешто железничари више пута предлагали.

Д. М. – Д. А.

И пре 1884. Србија је имала пруге

И пре изградње пруге од Београда ка Нишу, на територији данашње Србије постојале су пруге, али тим територијама у 19. веку владале су друге државе. Половином 19. века у саобраћај је пуштена пруга на територији данашње Војводине. Исто тако, 1874. године пуштена је у саобраћај и пруга од Скопља до Косовске Митровице.

Краљевска чекаоница

Када је станица завршена, у њеном главном крилу налазиле су се канцеларије за станично особље, телефонска централа, телеграф, благајна, гардероба, канцеларија за полицију… У левом крилу била је смештена краљевска чекаоница, а у десном била је чекаоница за путнике са ресторанским салама. На спрату су били станови за особље станице.


Коментари2
21bc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

BB
A svi građani su je toliko voleli da je bila leglo đubreta i smrada, nezavisno od politike i vlasti. Sada je svi vole, kad je prekasno. Ali tako je uvek u ovoj zemlji.
јован
Овој власти сам све опростио али Главну железничку станицу им нећу никада заборавити.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља