понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:05
Са насловне стране

Глума је чекање на сету

Режија је настала од превелике жеље за бављењем позориштем, а можда сам се глуме у неком тренутку и заситила. Пошто сам толико много радила у позоришту, могла сам из другог угла да сагледам сцену, комад, глумце и саму себе, уосталом. Да сам била више ангажована на филму и у серијама, можда до тога не би дошло. Али, ја сам увек била нестрпљива као уметник и никада нисам могла да чекам. Мада је судбина глумца да буде на чекању. И да стоји као окачен на вешалици па ко га скине са ње, каже Милена Павловић
Аутор: Снежана Чикарићсубота, 07.09.2019. у 22:33
Милена Павловић (Фотографије Лазар Ковачевић Јовановић)

Уместо да након завршеног другог разреда гимназије крене у трећи, како то обично бива током школовања, она је уписала Факултет драмских уметности. А онда, на трећој години студија, добила улогу по којој је памте и они који су у то време још били у вртићу. Док је позирала за наш лист, момак који је пратио снимање није могао да издржи, већ јој је искрено, дечачки, добацио: „Па, ви се уопште нисте променили! Исти сте као у „Анђелима”! И ма колико је филм Срђана Драгојевића „Ми нисмо анђели” на посебан начин обележио живот Милене Павловић, она није дозволила да се укалупи и постане вечита филмска и телевизијска „шашавица”. Снимала је поново са Драгојевићем, била део глумачке поставе у Кустуричином „Подземљу”, глумила у филму „Три палме за две битанге и рибицу”..., у серијама „Село гори, а баба се чешља”, „Мој рођак са села”, „Андрија и Анђелка”, „Немањићи”... Уз стални глумачки ангажман, који је у Београдском драмском позоришту добила три године након дипломирања, почела је и да режира.

Ваша прва улога била је велика.

Јесте, прво па мушко.

Јесте ли тада били довољно зрели за њу?

Чак сам била и зрелија него што је у сценарију првобитно написано. Морам да признам да сам у то време према тинејџ комедијама била настројена прилично негативно. Моја генерација тада је волела да гледа много озбиљније филмове, да чита озбиљне књиге, много озбиљније теме да обрађује. Не знам да ли сам уопште гледала тинејџ комедију. То је за мене тада било некако „бљак”. Тинејџ комедије су ми биле нешто исувише површно па сам се борила сама са собом да ту улогу направим тако да моја јунакиња Милена не буде само блентава и самозаљубљена, без става, било каквог критичног односа према мушкарцу који јој се допада. Одлучила сам да прикажем како сазрева кроз трудноћу и да је целовитија особа него што је била на почетку филма.

Тада нисте знали какав ће успех филм доживети и да ће временом добити статус култног.

Овај мој став је био пре почетка снимања. Док сам била сама са собом и сценаријом. Чим сам почела да снимам, осетила сам да се налазим у сигурној екипи, са људима који знају шта хоће. Тај филм је био специфичан и по томе што су Срђан Драгојевић и његове блиске колеге тачно знали шта хоће и уложили све своје снаге да направе добар филм.

Да ли је успех који је филм постигао био оптерећење за вас?

Ти неочекивани догађаји у исто време створе леп осећај и донесу дозу терета и одговорности. Питате се да ли ће будуће улоге бити тако цењене и оцењене. Да ли ће бити сличне или различите, да ли ће вас ставити у калуп. Што се тиче филма, ја после нисам стављена у калуп. Нисам добијала такве улоге, сем у филму „Три палме за две битанге и рибицу” где играм једну шашаву девојку. И, ево, сада ми стижу улоге шашавих мама што ми се јако свиђа. Више сам у позоришту добијала да играм шашаве, шармантне и веселе девојке. Од улоге Марине до данас, какав сте пут прешли?

Дипломирала сам 1993. и три године касније сам добила стални ангажман у Београдском драмском позоришту. Ту сам била доста ангажована и била сам задовољна улогама које ми дају, односу према мени.... Ми смо се много дружили, сви смо радили једни за друге. То се променило. Таква позоришта, такве институције више не постоје. Онда смо млади улетели у ту причу, обојило смо позориште својим новим младалачким духом, талентом, шареним бојама. И сви су били задовољни. После се то временом мењало доласцима различитих управника, различитим репертоарима. Данас је потпуно другачија слика. Мислим да доласком новог управника поново имамо шансу. Нову шансу за другачији приступ према позоришту, представама, колегама, сарадницима, публици... Мислим да ће она бити добро искоришћена.

Режија је настала од превелике жеље за бављењем позориштем, а можда сам се глуме у неком тренутку и заситила. Пошто сам толико много радила у позоришту могла сам из другог угла да сагледам сцену, комад, глумце и саму себе, уосталом. Да сам била више ангажована на филму и у серијама можда до тога не би дошло. Али ја сам увек била нестрпљива као уметник и никада нисам могла да чекам. Мада је судбина глумца да буде на чекању. И да стоји као окачен на вешалици па ко га скине са ње. Недавно сам прочитала да је Марлон Брандо једном приликом изјавио да је глума чекање на сету. То је заиста умеће. Сачекати, не нервирати се, бити прибран, смислити успут још нешто. Ја нисам могла да чекам. Била сам нестрпљива. И режијом сам почела да се бавим пре него што сам напунила тридесет година.

Шта је за вас режија?

Када сам била млађа, често сам током читања романа сваки лик читала као да га играм. То је моћ трансформације коју има глумац. Поистовећивање са различитим судбинама и јунацима.

А редитељу је потребна моћ сажимања свега тога, успостављање равнотеже између свих сегмената представе. Бављење ритмом, променама које се дешавају без обзира да ли у линијама ликова или визуелном смислу. Држање целине и поигравање са делићима целине у оквиру комада. Као да имате пазл па један део повећате или смањите.

Да ли себе више видите као редитеља или глумицу?

У мени је то спојено. Видим себе и у једној и у другој улози паралелно. Не видим да се оне косе, већ се допуњују. Бавећи се режијом добила сам неко ново интересовање за глуму, једну нову сигурност, нову инспирацију. И ово последње шта сам радила, „Расло ми је бадем дрво”, по роману мог оца Живојина Павловића, баш ми је легло зато што сам некако сазрела и као редитељ.

Били сте захвални што су вам као глумици дали прилику да режирате у матичном позоришту.

Небојша Брадић је проценио да имам неког дара за то. И он ми је откључао та врата и помогао око драматизација. Одрасла сам на романима и тај језик ми је близак. Лепо је када преточите роман у драму и имате језик који се користи на сцени. Ако је у драми све јасно и ако је чврсто постављена, онда је песма радити и божанствено пливати кроз даљи рад. Као глумица доживела сам да изађемо са недовољно јасном драмом или лошом драматизацијом, лошим преводом који редитељ није редиговао пре првих проба и то је бескрајно мучење. Никада не знаш на шта ће то да изађе и куда си пошао. Ја сам стара глумачка школа и мислим да све треба да се разјасни за столом. Макар трајало мало дуже, али да свима буде јасно коју причу причамо. И углавном постављам тако комаде зато што из глумачког искуства знам да представа може да се распада ако нема чврсту базу.

Нови пројекти?

Радила сам серију „Преживети Београд” о младим људима који долазе из унутрашњости да студирају у главном граду и о томе како се сналазе. Играм једну шашаву маму девојке која је из Београда, ту живи, родитељи су јој раздвојени. И она је стално у тампон зони између њих двоје. Мужа глуми Милош Ђорђевић. Допустили су нам да се поигравамо. Ја сам свој део завршила почетком лета. Ђорђе Милосављевић је написао сценарио, редитељ је Ђорђе Станимировић са којим сам радила једну пилот серију и јако ми је драго што ме је звао да то радим. Дивно смо сарађивали и то се увек пренесе на глуму, камера то ухвати.

У припреми је и један пројекат за РТС?

Играм маму у мини-серији образовног типа под називом „Мина прелази нивое”. Серија прати Мину и њеног брата Косту и њихове проблеме, однос према друштву, школи, обавезама у кући и, наравно, њихов однос према савременом свету игрица због чега је и такав назив серије. Тек креће снимање, а ја играм маму која се не разуме у технику, не капира њихове језике као што ни ја не капирам у приватном животу. Мој син који ће ускоро девет година да напуни много боље све то зна. Прилично сам старомодна, иако, наравно, морам да будем упућена у неке детаље, али само колико је неопходно. Као и мајка коју глумим у серији.


Коментари1
73179
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Антиаутоцензор Паја Ознар
А неко рече:" Глумац ти је као шешир на чивилуку. Чека да га неко накриви".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља