субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
ИНТЕРВЈУ: РОЈ АНДЕРСОН, шведски редитељ

Равнотежа између наде и очаја

Желео сам да нагласим и лепоту постојања и лепоту тога што сам жив, а да бих то постигао, морао сам, наравно, да имам и контраст – оно што показује лошу и окрутну страну постојања
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 12.09.2019. у 22:30
Из филма „О бесконачности” (Фотоgraграфије Прес-служба 76. Венецијанског фестивала)

Велика је то вештина да као филмски аутор, пре свега редитељ, кажеш и покажеш у свом филму све што хоћеш у свега 76 минута. Један од таквих мајстора је Швеђанин Рој Андерсон (Гетеборг, 1943), мајстор егзинстенцијалистичких филмова у којима се људска прошлост и садашњост, генерацијско наслеђе, понашање, знање и незнање преплићу унутар наизглед сведене и пречишћене филмске форме, зачињене „андерсоновском” апстракцијом унутар горко-слатких вињета стварног живота.

И управо за редитељско мајсторство показано у филму „О бесконачности” („About Endlessnes”) Роју Андерсону је на управо завршеном 76. Венецијанском фестивалу припала награда „Сребрни лав” за најбољу режију, у истој дворани у којој је 2014. освојио „Златни лав” за филм „Голуб седи на грани размишљајући о постојању”, којим је заокружио своју такозвану трилогију о животу, започету још филмовима „Песме с другог спрата” и „Ти живи”.

Андерсон (још првим филмом „Шведска љубавна прича”, у Берлину 1970, освојио је чак четири награде) још увек није угасио ни своју продуцентску кућу за снимање реклама (око 400) или, боље рећи, антиреклама које су га такође прославиле, али и омогућиле да од те зараде снима своје целовечерње игране филмове, наравно оним „андерсоновским” темпом – полако, али сигурно.

Важно је признати да на крају нико није победник. Нема наде. Живот је трагедија

Његов управо награђени филм „О бесконачности” откупљен је за приказивање у Србији, тако да ће наши гледаоци бити у прилици да се суоче с Андерсеновим размишљањима о људском животу у његовој лепоти и окрутности, у његовој раскоши и баналности и прикључе сноликом лутању кроз приче приповедача налик Шехерезади, у којима калеидоскопски врти све људско у свој својој рањивости постојања...

Неке од тема у овом вашем филму биле су присутне и у оним претходним, рат и очај, одсуство бога, али и оптимизам младости, опет стварате равнотежу између наде и очаја?

Рекао бих да је главна тема овог мог филма рањивост људи. Ако сте свесни рањивости постојања, онда можете поштовати и бити пажљиви према оном што имате. Желео сам да нагласим и лепоту постојања и лепоту тога што сам жив, а да бих то постигао, морао сам наравно да имам и контраст – оно што показује лошу и окрутну страну постојања.

Рој Андерсон:„Сребрни лав” за најбољу режију

За сваки ваш филм црпели сте инспирацију из уметничких слика, у овом препознајемо Шагала, али и ваше мале почасти филмовима који су утицали на вас?

Један од њих је Ренеов „Хирошима, љубави моја”, који је имао велики утицај на мене. Призор у мом филму када се човек суочава с отуђеном супругом у супермаркету инспирисан је Антонионијевим „Криком”, филмом који је неправедно потцењиван. Има ту и утицаја Де Сике. Такође и уметничког правца званог нова стварност због снаге њихових слика у којима је све у фокусу и све је јасно. У историји филма не можете пронаћи такву оштрину јер позадина увек мора бити ван фокуса. Зато сам увек био љубоморан на сликаре, и заиста се трудим да моји филмови буду толико богати колико могу да буду богате њихове слике.

Без обзира на утицаје, ви сте аутентичан филмски стваралац који истрајно негује сопствени стил?

Да, али сам истовремено инспирисан и историјом филма, нарочито европском кинематографијом из седамдесетих година прошлог века јер је то било тако добро. Данас имам утисак да је филмски свет више пословно него уметнички оријентисан. Тих седамдесетих, када сам и ја почињао, пословна разматрања су била у другом плану, а у првом оно што имате да покажете. Или ја на то гледам помало романтично.

А јесте ли романтични?

Колико и сви други. Не желим да будем романтичан, желим да обе ноге држим чврсто на земљи.

Приповедач у вашем филму је жена, инспирисана Шехерезадом?

Да, али и мојим сећањем на женски глас у филму „Хирошима, љубави моја”. Био сам неодлучан, покушао сам мушким гласом, али сам схватио да ће женски глас бити занимљивији за овај мој филм јер је жена паметна, она је попут виле, можда је чак и вечна. Први пут сам користио у филму такозвани војсовер, то је за мене ново. Тај глас понекад описује сцене које гледалац и иначе види и то ми је било занимљиво.

Занимљиво је и то што у ратним, апокалиптичким призорима заправо приказујете само губитнике?

Зато што победници нису занимљиви. Зато што смо сви губитници у неком смислу. Важно је признати да на крају нико није победник. Нема наде. Живот је трагедија.

Песимизам?

Не, нисам песимиста, али нисам ни прва особа која је то рекла.

У „О бесконачности” користите макету града Келна са чувеном катедралом и све је у тоновима апокалипсе?

То је страшно подсећање на историју, један леп град је бомбардован и сравњен, али сам упркос томе желео да покажем да живот иде даље. Љубав, нежност, сензуалност и даље постоје. Било је важно показати све стране постојања над уништеним градом. То само сугерише да смо ми људи прилично слични кроз сва времена. Бесконачност, бескрајност из мог филмског наслова нема никакве везе с неким крајњим простором. Оно само казује о бескрају знакова постојања људи.

И постојања губитка вере, попут вашег јунака – свештеника који је изгубио веру у Бога, а психијатар уместо да му помогне, жури на аутобус?

Могло би се рећи да је тај свештеник једини главни јунак у овом филму. На својим раменима има много ствари које мора да носи. Његова судбина је тужна јер мора да разговара и приповеда о Богу, у којег не верује. Такав лик је имао пуно могућности. И јесте да такав лик изазива смех, али моја намера није била да се подсмевам. Нисам религиозан, само сам желео да опишем како се људи понашају. Поштујем религиозне људе и њихова веровања.

Ваш смисао за хумор је увек био посебан, шта је вама лично смешно?

Истина је често смешна. И то су некако најбоље приказивали Милош Форман и Јиржи Менцел и други чешки аутори. Они су постојање показивали у веома шаљивом тону. Приказивање људи који нису губитници већ су помало изгубљени. Такву врсту хумора волим. Мале, али врло смешне приче. Многи би да створе овакву врсту свакодневног хумора, али им не полази за руком. И ја сам неколико пута пропао, али не одустајем.

О бомбама у Србији

Свој први ексклузивни интервју за „Политику” Рој Андерсон је дао 2001. године, када је на фестивалу у Братислави представљао у Кану (2000) награђени филм „Песме с другог спрата”. И прво што је тада приликом нашег сусрета рекао било је: „То је био врло, врло ружан рат, то бомбардовање НАТО-а и све што се догађало с вама у Србији. Осећам стид због тога. Мислим да је у том ужасном периоду такође показан и сав пркос и оптимизам ваших људи. То пркошење бомбама било је фантастично.”


Коментари0
7b501
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља