субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:41
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Обнова Карађорђеве враћа и Ђумрукану

Зграда Ђумрукане требало би да подсећа Београђане и госте на место где су игране прве позоришне представе, али на тој сцени играће се фолклорне представе из целе Србије
Аутор: Горан Весићпетак, 13.09.2019. у 11:50

Када сам говорећи о преображају Карађорђеве улице и Савског кеја, чија је реконструкција у току, говорио о обнови културног простора на месту некадашње Ђумрукане, многи пријатељи су ме питали каква је то зграда била. Тада сам схватио да се о првом београдском позоришту у коме је 1841. године одиграна прва позоришна представа у Београду данас готово ништа не зна.

Ђумрукана, која се налазила у данашњој Карађорђевој улици на месту популарног београдског клуба у привременом објекту, саграђена је 1835. године. Налазила се недалеко од некадашње Сава-капије у Савамали. Зграду која је личила на пространу магазу са аркадама зидао је „први неимар обновљене Србије” Хаџи Никола Живковић јер је у време кнеза Милоша зидао многе зграде у Београду.

Освећењу зграде присуствовао је кнез Милош, а један од присутних страних конзула приметио је и писао свом министарству да је зграда подељена и да је с једне стране позориште, а с друге магацини у којима је углавном била кожа „која баш најугоднији мирис по здању не простире”.

У току 1837. у згради су живели правник Јован Хаџић, познат као највећи противник Вукових реформи, и земунски градоначелник Васа Лазаревић којима је кнез Милош поверио израду првог Грађанског законика за Кнежевину Србију. Једно време ту су били Аустријски конзулат и аустријска пошта. У току 20. века ту је била државна царина, а у савезничком бомбардовању Београда 1944. Ђумрукана је тешко оштећена, потом и срушена.

Прва представа одиграна децембра 1841. године била је не само прва премијера у Београду, већ и прва јавна позоришна представа у Србији за коју је „издата позоришна листа” и на коју је могао да дође сваки Београђанин јер је, како су писале тадашње новине, била „свима јавна и приступачна”. Цена карте зависила је од места, али је Театар на Ђумруку имао шест ложа „за висока лица” са веома високом ценом за то време – од „једног цесарског дуката за ложу”.

Пре тог београдског, позоришта су постојала у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, која су водили Јоаким Вујић и Атанасије Николић, али то су била „дворска позоришта”.

Како је Београд постао престоница, млади кнез Михаило Обреновић је одлучио да оснује стални театар. У „Новинама сербским” од 15. децембра 1841. године објављен је оглас у коме је, између осталог, писало: „...Управитељство овдашњег Театра, по налогу вишем, желећи сталне актере при театру имати, позива сваког ко је у овом художеству вешт, или који довољно способности у себи за ово осећа, да се пријави. Сваки ће од пријављених неколико пута пробе ради играти, коме ће се по том по способностима од 12 до 25 талира месечно плата одредити. За ово друштво изискује се још две женске, које би довољно совршенства како у представљању тако и у певању имале, па ће се њима такођер отлична плата по њиховим отличним способностима определити”.

Јавило се много српских глумаца из Загреба и других градова тадашње Аустрије и Угарске. Сви су желели да играју позоришне представе у слободној престоници Србије. У Театру на Ђумруку играна су дела домаћих писаца: „Смрт Стефана Дечанског”, „Тврдица”, „Женидба и удадба”, „Превара за превару”, „Зла жена”, „Ајдуци”, „Покондирена тиква”, „Симпатија и антипатија”, „Краљевић Марко и Црни Арапин” и „Смрт Уроша Петог”, али и превођена дела страних писаца као што су „Пожарина”, „Заручник и заручница”, „Разбојници”, „Љубоморна жена” од Коцебуа, „Анџело и Ернани” од Виктора Игоа, „Манзулска механа” и „Раскошник” од Карла Голдонија, „Скапенове ђаволије” од Молијера...

Представе су игране све до августа 1842. године када је позориште због буне Томе Вучића Перишића, бекства кнеза Михаила Обреновића из Србије и успостављања уставобранитељског режима престало са радом. Позоришне представе биле су топло прихваћене од Београђана, па готово да није било слободног места. О томе да се изгради укус београдске публике бринули су позоришни критичари Јован Стерија Поповић, Владислав Стојадиновић и Павле Поповић који су своје критике објављивали у „Новинама сербским”.

Град Београд, у знак сећања на Ђумрукану, прво београдско позориште, променом урбанистичких планова ту локацију у наредним месецима проглашава јавним простором намењеном култури. Одмах потом, објављујемо тендер за пројектовање Ђумрукане који треба да буде зграда са елементима старе, али и новим простором. Подсећаће Београђане и наше госте на место где су игране прве позоришне представе, али ће добити и нову намену. На тој сцени играће се фолклорне представе из целе Србије да би све већи број туриста који долазе у нашу земљу могао коначно да види српски фолклор чије се „Српско народно коло” налази на листи нематеријалног културног наслеђа Унеска. Тако ће се обновом Карађорђеве и враћањем старог сјаја тој улици вратити и Ђумрукана. Много тога се променило за скоро два века од како је прва зграда саграђена, али и тада и сада, на Савском пристаништу, пристају бродови којима долазе наши гости и којима је Карађорђева улица први сусрет са нашим градом. Зато смо Карађорђеву улицу одлучили да уредимо. Прво смо забранили транзитни камионски саобраћај, па укинули железничку пругу, потом уредили све фасаде, померили улицу према реци и обезбедили широке тротоаре и пјацете испред зграда да бисмо сада кренули са обновом Ђумрукане и изградњом јавног лифта који ће превозити грађане до реконструисаног Косанчићевог венца и назад. Тако се плански мења Београд који постаје град за људе и који се сећа своје прошлости.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари1
1d024
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mare
Djumrukana treba biti izgradjena u svom izvornom izgledu bez dodatih savremenih elemenata,jer je to mozda i jedini deo grada koji nije unisten socijalistickim i savremenim zgradama,pritom je to najlepsi pogled na grad sa NBG strane i mostova.Fasade u Zemunu su odlicno uradjene,koriscene su svetlije boje fenomenalno izgleda.U Brankovoj sam primetio da su neke fasade okrecene tamnim bojama,jedna fasada mi je zapala za oko okrecena je u tamno sivu sa belim linijama.BG treba bela,zuta boja, kao Bec.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља