Да бисмо разумели зашто нисмо освојили злато на Светском првенству у Кини, пожељно је сетити се Моке Славнића, кошаркашког револвераша, који је на паркету изгледао као неухрањени патуљак, гладан америчког и совјетског меса. Људождеру у одбрани и генијалцу у нападу омиљена жртва био је Сергеј Бјелов, роботизовани бек шутер, пројектован у мистичним московским комитетима за спорт.
Мока је одбрану над Бјеловим називао „операција стомака”. Бјелов је добио осмог путника с Дорћола у својој утроби. Бјелов крене у напад и падне на паркет, заједно с Моком у стомаку. Фаул у нападу. Онда се Мока окрене ка Александру Гомељском, хероју СССР-а, селектору зборнаје команде и викне му:
– Џабе правиш белешке, ни ми не знамо шта играмо!
Али била је то игра организоване импровизације, кошаркашка доктрина која је подразумевала да Кића, Мока и Мирза неће отићи на Голи оток, ако којим случајем одиграју трик за који нису знали ни Жеравица ни Новосел, ни ОЗНА, ни ЦК СКЈ. Била је то субверзија у шемама напада репрезентације Југославије. Била је то и прва, стидљива најава демократије, која је кулминирала чувеном одбојком Киће и Моке, у последњем нападу против Совјета, неке тамо године, неког тамо финала, када је Гомељски гледао ка Моки:
– Јуноша, бандит! – тепао му је.
Брутална одбрана и мађионичарска решења у нападу, концепт професора Александра Николића који је преношен с колена на колено, на Рајка Жеравицу и потом на све остале велике тренере, нису постојали у игри наших момака у Кини. Отишли су као убедљиво највећи фаворити, а вратили су се као рањени орлови. О њима су светски медији исписивали епове пре почетка, а завршили су као јунаци сапуница: најбољи, а најнесрећнији!
Сетио сам се Моке, јер је он први у Салету Ђорђевићу видео себе, када је, као правоверни звездаш, водио Партизан.
Шта је Мока видео у Салету? Себе, али још талентованијег. Од штребера, Ђорђевић се претвара у суперсоничног плејмејкера, који је научио Србе да се највише приближе Свевишњем у последњем нападу.
У вероватно највећем финалу европских првенстава, СР Југославија се, после санкција, вратила у свет баскета. Играла је с Литванијом Марчуљониса и Сабониса. То није била кошарка. Била је то чиста политика. Читава Европа и Грчка, и сви у хали, осим Боре Станковића, ако разумете на шта мислим, навијали су против нас.
Али ледени Сале није играо као човек. Понајмање као Србин. У хали у којој је мржња могла да се додирне, као слуз, кретао се по терену као савршени механизам, пројектован да засипа литванску одбрану пројектилима. Погодио је девет тројки из 12 покушаја.
Као још један житељ проклете балканске авлије, у којој таленат представља Свету Јелену, имагинарну територију у коју се прогањају само најбољи, постао је прототип победника, вође лишеног највећег српског страха, већег и од промаје. То је страх од победе! Научио нас је да победа није проклетство, како је зацртано у националној митологији. Ђорђевић је подизао три прста приликом сваке тројке, за сваки случај. Хтео је да покаже да је с њим све у реду. Да не бринемо, да је и даље Србин.
Играч и селектор који је вратио свети грал, тајну последњег напада у земљу, своју моћ није пренео на играче у Кини. Зато је највећи кривац што тим с најбољим центром НБА Николом Јокићем и свемоћним Богданом Богдановићем, који је опчинио и Кобија Брајанта, није узео злато. На утакмицама против Шпаније и Аргентине, Сале је водио екипу као да намерава да се учлани у Јеховине сведоке. Ваљда и зато нисмо играли никакву одбрану. Као да смо изашли на паркет да разговарамо о миру у свету! Без брзих реакција, Сале је посматрао како слабији играчи мељу његове, гледајући у једну тачку. Са Шпанцима и Аргентинцима увек се игра на ивици туче, али Сале, уз Грега Поповића, највећи ауторитет на првенству, није вршио притисак на судије. Није улетао на терен, ризикујући да му свирају техничку грешку и три секунде у рекету. Тако би нервозу са својих главних играча пренео на себе, а судије натерао да више поштују Јокића који није играо готово целу последњу четвртину против Аргентине. И Богдан је улубио клупу, седећи на њој, док се ломила утакмица.
Трећи кључни играч, Немања Бјелица, који располаже с највише нападачких опција, јер може играти плеја, бека шутера и крило, с изузетно пробојним улазом, све време је кретао под кош као да иде код девојке кући, да би обећао њеном оцу како ће му је вратити нетакнуту, пре поноћи. Само је Богдан сипао тројке или кретао на улаз, као да жели да полупа кафану и сав инвентар у њој.
Тек против Американаца, обрачуна који је свет чекао, у сусрету два губитничка тима, орлови и Сале хтели да покажу ко је најбољи на свету. Било је касно, али корисно. Зато је велики Грег Поповић, пореклом Србин, онако сочно опсовао, грлећи Салета. Прогласио је и нас и њих највећим лузерима. Све је објаснио у једној псовци, као Буковски. Није ни чудо, водио је трећепозивце из НБА.
Чини ми се да је Ђорђевић прерано открио све карте. Као да је намеравао да освоји Акрополис куп, а не Светско првенство. Мудрије би било да је у припремним утакмицама понеку и намерно изгубио, а против нејачи у групи разигравао клупу, како би Гудурић и остали стекли самопоуздање. Јокића је беспотребно стављао на позицију крилног центра, што се и у Денверу показало као погрешна опција, јер је момак из Сомбора тек као центар изабран у најбољу петорку НБА. Шпанци и Аргентинци су то савршено провалили, а Сале није успео да свој победнички ДНК чипује у своје момке.
Али зна он то боље од свих нас. Зато, уместо да га, по нашем обичајном праву, шутнемо у корпу за отпатке, морамо му се поклонити. Кошаркашком Наполеону, дозвољен је Ватерло!
