четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:52

Идентитет суседа

Уочљива је јасна разлика у остваривању права Срба у земљама као што су Румунија, Бугарска и Мађарска у односу на земље бивше Југославије.
Аутор: Стефан Томашевићсубота, 21.09.2019. у 18:00
(Срђан Печеничић)

Темељ државности поред суверенитета и територијалног интегритета, који подразумевају монопол над употребом физичке силе на сопственој територији и независност у вођењу унутрашње и спољне политике, одређује и однос већинског становништва једне земље према најважнијим националним питањима. Када би се у разматрање узели континуитет свести о припадности једном народу и култури у најширем смислу, дошло би се до полазне тачке за даљу разраду проблема идентитета с којим се суочавају младе државе на територији западног Балкана.

Третирајући идентитет као спој унутрашње потребе да држава као субјект буде оно што жели и реакције на ту манифестацију од других, односно међународних субјеката, добијамо као резултат његову суштинску вредност. Дубоко укорењена свест српског народа о сопственом идентитету, који чине историја настанка српске државе, језик, вера, традиција и култура, представља камен спотицања прекрајању историје и формирању нових идентитета на простору држава чији су део становништва ти исти Срби, који не могу бити ништа друго до онога што јесу. Срби, преживели и опстали, сматрају да имају право да буду на својим огњиштима бранећи сопствени идентитет баш као што је то природно право било којег другог народа на свету. Поштујући права мањина на сопственој територији, уз све остале неопходне прерогативе власти, Србија се сврстава у ред држава које су комплетне према својој суштини, улози и функцији.

Горућа потреба владајућих елита у појединим земљама региона за дистанцирањем од свега што има везе са српским коренима, идентитетом и државом Србијом јесте евидентна. Наметање нових културолошких и идентитетских образаца, оличених у производњи језика и писама, покушају раздора православног народа, потреби дезавуисања историјских чињеница и наративу у чијој је сржи одбрана од измишљеног непријатеља има један једини циљ а то је стварање дугорочне основе за опстанак младе политичке „елите”. Таква „елита” нема одговор на фундаментална питања од значаја за опстанак и развој друштава што га води, жели да направи отклон од коренских веза друштва са идентитетом конститутивног или мањинског народа на сопственој територији који је несумњиво супстанцијално детерминисан и, најзад, подложна је спољним утицајима и склона корупцији. Истовремено, не сме се занемарити интензитет рада на „брисању” колективног сећања у вези са историјом онога што се дешавало док су настајале младе државе у региону. Руководства, пошто су недвосмислено зависна и погодна компромитацији, не могу тако бити патриотски оријентисана, па штетна дејства одлука које доносе имају далекосежне последице по цели народ.

Третман националних мањина на добар начин осликава степен развијености и зрелости државе, као и статус њених грађана. Уочљива је јасна разлика у остваривању права Срба у земљама као што су Румунија, Бугарска и Мађарска у односу на земље бивше Југославије. Док је у првој групи земаља, без обзира на постојање сукоба у прошлости (Бугарска и Мађарска), у новијој историји фактори утицаја на смањење броја Срба пре свега ненасилна асимилација и миграције, у другој групи земаља главни узрочник су егзодуси, протеривања, грубо кршење основних права и гетоизација Срба. Срби су као конститутивни или мањински народ дугорочно екскомуницирани и обесправљени (насилна промена имена Срба у Албанији као један од примера), док у свим бившим југословенским републикама, од распада СФРЈ, те СРЈ и СЦГ, права Срба систематски се крше на стандардизован начин без изузетка. Србима су угрожена права слободе говора, право својине, право на правичан кривични поступак, право на једнакост и вероисповест, читав корпус политичких, економских и социјалних права, као и право на образовање на матерњем језику. Негативна селекција на штету Срба је константа. Огледа се у односу приликом запошљавања у државним органима, локалним самоуправама, приликом избора на функције, али и у приватном сектору, као и недовољном и неадекватном медијском простору. Покушај преузимања заслуга за антифашизам од оних који данас баштине идеје фашизма, а на рачун страдалих Срба, не може се другачије квалификовати већ као насилна политика која у приступу као основу носи фалсификовање историје и непријатељство према једном народу, уз непоштовање жртава и својеврстан проблем колективног суочавања са прошлошћу.

Методама које су примењиване у последњим пописима становништва у појединим суседним државама прекршена су права Срба да се изјасне и изразе своју националну припадност. Однос појединих држава у суседству према несталим, убијеним и прогнаним Србима и њиховим породицама представља најтамнију страну данашње Европе.

Све то говори о својеврсној кризи идентитета, неспремности да се преузме одговорност, што као последицу има испољавање мржње према Србима који су национално свесни ма где били и Србији као земљи са историјским, етничким и културним континуитетом који ничим не може бити угрожен нити доведен у питање.

Дипл. правник/ дипломата

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари4
1fa34
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Владимир
Аутор је погодио суштину политике оних који су своју државност платили српском крвљу. За наук свима нама.
Petar,Zagreb.
Bez prave analize. U Mađarskoj između dva rata veliki broj Srba iselio se u Jugoslaviju. U Bugarskoj nikada nisu smeli iskazivati svoj identitet ,a postojao je i oko Vidina i dolje oko i južno od Sofije.Na putovanjima sam to čuo od pojedinaca kao poverljivo šaptanje. U Rumunskoj su završili u delti Dunava i ostalo je ime Sirbu koje je često među Rumunima. I nema problema. Kada su svedeni na mali broj čuvaju ih kao ostatak ostataka. Pri tome u Srbiji su ove manjine opstale. Tako će biti i ovde.
Видоје
Тачно. Кад у својој земљи сведеш неки народ на ниво статистичке грешке, онда га је лако чувати. Аутор, међутим, пише о разлици између старих суседних држава и оних које су настале распадом СФРЈ, поготово оних које имају грозничаву потребу за "дистанцирањем од свега што има везе са српским коренима...". У околним бившим републикама СФРЈ тај механизам се разликује у детаљима, али је у основи идентичан.
Препоручујем 8
Mam Ena
Odlican tekst.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља