петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57

Ход по жици са писцима

У сусретима са значајним личностима нашег времена увек ме је занимао одговор на питање у ком тренутку постајемо то што јесмо, да ли се мењамо током живота или постоји неки одређени тренутак кад можемо да кажемо: Ево, то сам ја, каже Неда Валчић Лазовић, аутор емисије „Савремени светски писци”
Аутор: Љиљана Петровићуторак, 17.09.2019. у 18:50
Неда Валчић Лазовић (Фото Г. Јовић)

Породична историја упућивала је да ћу можда постати лекар као мој деда Јосиф и отац Иван, или архитекта као мајка Ружица. Иако је отац потајно желео да постанем оперска певачица и да наставим традицију прадеде, великог српског композитора Јосифа Маринковића, музика није била мој избор... – прича Неда Валчић Лазовић, заменик главног и одговорног уредника Културно-уметничког програма РТС-а.

– Жао ми је што немам талента за музику, али зато мој супруг Петар Цока Лазовић има невероватан музички дар и вероватно би, да није постао телевизијски новинар, направио оперску каријеру. Драго ми је што наше ћерке Мина, економиста, и Катарина, инжењер електротехнике, сјајно певају. Моја породица је увек била место неочекиваних импулса.

Рођена је у Београду, а део младости провела је у Швајцарској где је њен отац био кантонални лекар. После пет година, завршене гимназије и студија, због швајцарских киша и менталитета враћа се у Београд где је дипломирала на Филолошком факултету. Упоредо је студирала новинарство на Факултету политичких наука. У ТВ Београд радила је емисије из културе („Петком у 22”, „Метрополис”, „Културни дневник”), а пре двадесетак година започела серијал „Савремени светски писци” у оквиру којег је интервјуисала преко седамдесет водећих личности нашег доба; између осталих, нобеловце Јосифа Бродског, Марија Варгаса Љосу, Гинтера Граса, Орхана Памука, прозаисте Алена Роб-Гријеа, Петера Хандкеа, Алесандра Барика, Ијана Макјуана, Салмана Руждија, Захара Прилепина, филозофе Жана Бодријара, Алена Бадјуа, Жака Рансијера, Едгара Морена, Мишела Онфреа, психотерапеуте и ауторе Јулију Кристеву и Ирвина Јалома... Неке од тих разговора објавила је у књизи „Све што (не) кажем, погрешно је”.

Радна соба писца

Разговарали смо у породичном стану Лазовића и наша саговорница нам каже да нема увек привилегију да завири у радну собу неког писца, али, кад се то догоди, осећа се као у земљи чуда. Мајкла Канингема срела је у Њујорку, у његовом радном простору близу Вашингтон сквера. Срдачно је дочекао у минијатурном студију који служи као радна и спаваћа соба, али и као кухиња у којој се судопера демонтира у туш каду. Иако је после Пулицерове награде и планетарног успеха романа „Сати” купио луксузан стан код Централ парка, Канингем се увек враћа у тај оскудан простор претрпан књигама и фигурицама (од статуете свеца до гуштера од жада) како би писао. Енергија простора пренела се и на њу па је разговор био помало померен...

Чувеног америчког романсијера Пола Остера срела је у његовом дому у Бруклину. Имала је част да је „посади” испред ТВ екрана и предложи да заједно одгледају крај рагби утакмице, уз обећање да ће јој за пет минута објаснити сва правила тог спорта. Иако ништа није разумела, био је то опуштајући увод у разговор.

Другачије искуство имала је са Џонатаном Френзеном кога је срела у Санта Крузу (поред Сан Франциска). У елитном делу налази се лепо здање у коме живи Френзен, по многима један од највећих америчких аутора 21. века. „Улазница” за разговор био је двоглед који јој је одмах ставио у шаке и почео да прича о ретким врстама птица које ту живе; али, у разговору о свом делу, Френзен се показао изузетно осетљивим. Већ после првог питања, схватила је да ће морати да „хода по жици”, да ослушкује сваки његов уздах (јер често уздише) ако не жели да се затвори...

Све што (не)кажем, погрешно је

Циклус емисија „Савремени светски писци”, на који је Неда Валчић Лазовић поносна, постоји више од 20 година, а један од првих правих саговорника био јој је Петер Хандке. Било је то 1996. кад је у Европи, а затим у Београду представљао књигу „Правда за Србију”, али и лирске записе попут „Песме за трајање” које наша саговорница препоручује свима онима који желе да упознају истинског Петера Хандкеа.
– Хандкеови београдски пријатеља рекли су ми да је прихватио разговор, али кад сам му пре промоције у Народној библиотеци Србије пришла кратко ме је одбио и рекао: „Не знам ништа о томе. Ако знате нешто о мени, знате да не волим новинаре и не дајем интервјуе”. „Знам, али желим да направим емисију...” Хандке је љутито и одлазећи рекао: „Ја сам у гужви, почиње промоција, жао ми је, ништа од разговора”.

Ја сам му, гласом који нисам препознала, одговорила: „У реду, онда само желим да вам кажем да правим емисију о вама – са вама или без вас!” Изгледа да га је та реченица „дрмнула”, па се вратио неколико корака и рекао: „Добро, ако баш толико желите, сачекајте да се заврши промоција. На немачком постоји изрека: шта год да урадим, погрешићу. Тако и ја. Све што кажем, погрешно је. И све што не кажем, погрешно је. Све што један странац каже о Југославији, погрешно је. Ја сам писао о Југославији, о Србији, и то је било погрешно. И срећан сам због тога”. Направили смо интервју тог дана, а наставили следећег, пред његов одлазак у Вишеград. И дан-данас сам јако поносна на ту емисију.

Емисије Неде Валчић Лазовић су збирка мисли и идеја познатих књижевника. Објашњава нам:

– У једном тренутку сам осетила потребу да све велике мисли о књижевности и о животу, идеје аутора који ослушкују, посматрају и уметнички размеравају овај свет, ставим на папир. Желела сам да трајно „ускладиштим” та сведочанстава, те различите гласове који сведоче о свему што чини уметничко и људско искуство – и мале и велике теме, и јавне и тајне ствари, и пороке и врлине... А наслов „Све што (не) кажем, погрешно је”, позајмила сам од Петера Хандкеа. Како остати равнодушан према мислима: „Баналност је данас постала естетска категорија” (Жан Бодријар). „Песимизам је као мрежа у циркусу која те штити ако паднеш” (Петер Хандке). „Целог живота покушавамо да се приближимо једни другима, али не превише. Постанемо ли сувише блиски, онда једни друге повређујемо” (Амос Оз). „Није пожељно бити чист у нечистом друштву” (Џонатан Френзен). И још 1.001 реченица које нагоне на размишљање.

Ко смо ми

Шта треба да урадимо да бисмо постали то што јесмо и да ли стварамо себе, или треба, најпре, да прихватимо себе – питање је које је Неда Валчић Лазовић постављала неким од својих саговорника.

– То ме занима и постављала сам га славном француском драмском писцу и прозаисти Ерику Емануелу Шмиту чије су драме донедавно често игране у нашим позориштима (најдуговечније су биле „Загонетне варијације” у Народном позоришту). Заправо, моје питање је гласило – у ком тренутку постајемо оно што треба да будемо? Шмит, по образовању филозоф (студент Жака Дериде), сматра да смо са 20 година производ своје прошлости, породице, друштва. Каже да је са 30 година случајно открио какав је човек. Тада је постао верник, иако у његовом пореклу и образовању није постојало ништа што би указивало на то. Једнога дана је отишао у Сахару, хтео je да десет дана сам хода по пустињи. „И изгубио сам се, био сам изгубљен 34 сата, без хране и воде!”, каже. Тврди да је, уместо страха, осетио неко невероватно поверење и да је те ноћи био преплављен снагом која је била јача од њега. Ујутро је помислио: „Или ћу умрети као верник или ћу живети као верник. „Али, нисам имао среће, јер су ме нашли и отада сам приморан да живим као верник. Требало је много времена да прихватим себе.”

Одговор на то питање потражила сам и од чувеног америчкиг психотерапеута и писца Ирвина Јалома пред излазак његове аутобиографске књиге „О себи”. Занимало ме је у ком тренутку постајемо то што јесмо, да ли се мењамо током целог живота или постоји неки тренутак кад можемо да кажемо: Ево, то сам ја. Јалом ми је, на основу свог вишедеценијског искуства (на клиникама, групним терапијама и терапеутским сеансама,, одговорио да се мењамо целог живота, али да је јако важна чињеница да непрестано радимо на себи и да се трудимо да искористимо сав потенцијал који носимо. Није ми дао, до краја, задовољавајући одговор, али је стално парафразирао Ничеа који каже: „Да ли то беше живот? Па добро. Дај још једанпут!” То ми се баш допада, каже Јалом. „Толико уживати у животу да пожелиш поново да га проживиш”.

Недостатак времена

Питамо је чиме је она незадовољна, а Неда Валчић Лазовић одговара кратко:

– Можда недостатком времена. Имам осећај да се време убрзало и да јуримо за својим животом, понекад га стигнемо а понекад нам побегне.

Недавно је у Паризу разговарала и са Жаком Рансијером, једним од највећих француских, а можда и светских филозофа. Каже, као сви велики људи, Рансијер је скроман, љубазан, једноставан... Ситан, али пун неке невероватне енергије. Занимљиво је Рансијерово виђење феномена који назива „мржњом према демократији” коју заговарају, како он каже, управо интелектуалци који живе у богатим западним друштвима. На Западу се често чује да има превише демократије, сматра Рансијер, али нико не каже да је та демократија, таква каква је данас, само привид демократије, или, тачније, илузија политике. Изнео је и врло провокативне ставове о покрету жутих прслука у Француској и о смислу демократије која се дешава на улици. Разговор са Жаком Рансијером РТС ће емитовати 20. септембра.


Коментари6
6fcdd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivana Lackovic
Mnogo sam naucila prateci Vas , svaki put jedva cekam Vašu emisiju, hvala
Teodora
Uvek zanimljivi i inspirativni sagovornici, oplemenjujuća lepota prožeta Nedinim intelektom i visprenošću čine njene emisije pravim blagom! Otkrila mi je mnoge divne autore i kroz svoje emisije dozvolila da spoznam deo njihovog (i njenog) sveta.
Прво лепота
Моја маленкост код жене прво запажа лепоту. Ова мудра жена Неда хје пре свега лепа жена. А спој лепоет и памети њу чини овим што овде говори.
Милана Јакшић
Просто сам као жена поносна на Неду, на њену памет, осећај за саговорника и припремљеност за разговоре са великим сведским умовима. Чини ми се да и ти људи после првотног изненађења њеном елоквентношћу живну и скоро увек разговори буду веома занимљиви.
Jovan Mojcin
Ispisujte imena i u originalu, bez transkripcije da se Google ne zbunjuje, da sami malo "procunjamo" po Internetu.
da pomognem
josif,ivan,ruzica,petar,neda...sad ti cunjaj.
Препоручујем 8

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља