недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55
СЕЋАЊЕ НА КАФАНЕ

Сигурне мушке куће

Аутор: Милош Лазићуторак, 17.09.2019. у 10:21
(Фото Жељко Синобад)

У галерији Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић вечерас у 19 часова биће отворена изложба фотографија Жељка Синобада, дугогодишњег фото-репортера куће „Политика”, под називом – „Кафане”. Због чега у том храму знања, посмртном легату племенитог Ендруа Карнегија, не зна се, али то је избор приређивача, дигиталног часописа „Grain” (Зрно) који је већ организовао неколико сличних изложби великана фотографије.

Не постоји боље место за причу о кафани него што је Београд. Јер, прву кафану на тлу Европе отворили су Турци још 1522, годину дана након што су освојили Бели град, и то негде на Јалији, на данашњем Дорћолу. После оних у Меки и Каиру, ова наша била је трећа на свету. У Цариграду је, на пример, прва кафана отворена тек 20 година доцније, а Беч је на сличну мушку радост морао да причека још век и по!

Али, установљено је да је град на ушћу Саве у Дунав имао нешто веома слично кафани још у 6. веку: како је открио др Видоје Голубовић, после Бен Акибе (Бранислава Нушића) највећи српски „кафанолог”, у белешкама неког Прокопија, који је лутао овим крајевима као писмени жбир византијског цара Јустинијана, у Београду је затекао чудно свратиште звано – пандокеон, где се могло ноћити, појести и попити. Пило се вино, ређе пиво, а медовина је била привилегија властеле. Ракију су нам тек доцније донели из Анадолије, да би брзо постала најомиљенији „турцизам” ових простора. Иначе, те пандокеоне је спомињао и Борислав Пекић у свом „Златном руну”!

Најстарија „жива” кафана у Београду је „Знак питања”, која се налази у комшилуку Саборне цркве, а тамо је тек од 1822. године.

С друге стране, не рачунајући ханове, имарете и караван-сараје, према варљивим подацима, најстарији хотел по европским узансима склепан је на тавану данас неопозиво затворене кафане „Код грчке краљице”. Ту зградицу је тридесетих година претпрошлог века сазидао неки Деспот Лазаревић како би у њој отворио кафану с коначиштем звану „Деспотов хан”. У поткровљу је уприличио шест двокреветних соба, да би већ после десетак година дозидао спрат и удвостручио капацитете (за које се по граду испод гласа говоркало да их користе извесне градске даме за своје сумњиве „пословне састанке”), али је све нетрагом нестало уочи рата, другог светског.

„Најкафанскија” улица у Београду иначе није Скадарска с накићеном „Скадарлијом”: у њој је само највећа концентрација сигурних мушких кућа „по квадратном метру”. Неупоредиво више кафана налази се иза ћошка, а у Улици Страхињића Бана. Нико никада није установио колико их је: извесни залудан радозналац који је то покушао одустао је уз образложење да док их пребројиш од Калемегдана до Бајлонија, за леђима ти већ никне нека нова.

Осим што ничу, београдске кафане и нестају. Оно, нестају и књижаре, не зна се шта више боли. Само у последњој деценији из градског земљописа избрисано је двестотинак познатих кафана. А то је тренд који траје! Када је 1996. године затваран легендарни „Орач”, повише Славије, петицију за спас тог свратишта потписао је и градоначелник лично, али, наравно, узалуд.

Кад су у кафану дошли „избацивачи”, затечени гости су изнели сав ситан и крупан инвентар, све с распаљеним роштиљем, и пренели га „на рукама” у чубурску кафану „Влтава”, која је истог часа покрштена. Наденуто јој је име нестале посестриме, али је и она променила намену и у њој се данас шепури – бакалница.

– Спомињати трагичне судбине  „Голупца”, „Шумадије”, „Липе”, „Српске кафане”, „Домовине”... и сијасет других могло би само да растужи, али не и да помогне – рекао је Жељко Синобад, аутор изложбе. – Зато сам покушао да бар фотографијама које су настајале у току последњих тридесетак година, махом у Београду, сачувам макар делић тог распеваног духа престонице и целе Србије.

Срдачно се насмејао на шеретску упадицу новинара да је очигледно реч о културној манифестацији – хуманитарног карактера.


Коментари6
b6dee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan M
Ne spadam u starije generacije, ali s ejos uvek sa setom secam kafana koje seu nestale Užička kremna, Vidin kapija, Marš na Drinu, Žagubica, Savinac, Mala astronomija, Smederevo, Komunalac...
Srbin Srbinovic
Nabrojanim kafanama treba dodati: Grmec, Takovski lad, Zoru, Brodarac, Gplubac, Gradistanac, Tisa, Manjez i mnoge druge. Sa gasenjem tih kafana poceli su da nam gase i dusu grada i kulturu. Zato Beograd i izgleda kako izdleda. Ja sam iz Beograda kao '68 otisao i svratim po nekad i uvek se razocaram "betonizacijom Beograda i novokomponovanom arhitekturom bez duse. Beogras je ostao bez duse i ljudi.
Препоручујем 5
Simon Saivil
U Benkovcu, (Ravni Kotari-Bukovica u Dalmaciji) u vecinski srpskom gradu do 1995, bila je kafana-gostiona-menza, sa znacajnim imenom Sumadija. Postojala je, mislim, i prije 2og Svjetskog Rata, i bila je otvorena i za vreme zadnjeg rata. Svjetlo pred njom je nocu zmirkalo, a autor ovih redova je dosao na sastanak, i ubijen iz pistolja, u potrazi za istinom o sebi i ljubavi. Krv je polako curila kroz ustirkanu mu bijelu kosulju. Bio je svorc! Voz je otisao na sjever, prema Kninu, u 7:10 uvece.
Астрономија
Мала исправка. Није "Орач" исељен и срушен 1996, већ знатно раније, можда чак и 1986. А што се тиче петиције, треба додати и обећање градских власти Ђоки Вјештици ("Београдска разгледница" радија Студио Б) да ће након изградње нове стамбене зграде на тој локацији, ресторан "Орач" добити простор у приземљу, тако да би селидба у "Влтаву" била само привремена. Погађате да од тог обећања није било ништа.
Сведок
Драги комшија из (Велике) "Астрономије", ваша мала исправка је погрешна. Градоначелник који се спомиње у тексту био је Небојша Човић, што значи да је, ипак, то било 1996. И никаквих обећања није било већ имовинских права угоститељског предузећа "Три грозда" које је, нажалост, у међувремену добило новог власника, а он то продао ђутуре.
Препоручујем 1
dd
Nadam se da ima fotografija čuburskih kafana jer od njih nije ostalo ništa. "Čuburska lipa" je srušena i tu se zidaju basnoslovno skupi stambeni kvadrati. "Sokolac" je pretvoren u ShopGo. "Čuburi" u Pejtonu stalno visi mač nad glavom zbog atraktivne lokacije ovog zanatskog centra...Pradeda, deda i njihovi pajtaši sitne zanatlije i trgovci i po neki zalutali bogataški tatin sin željan avanture ostavili su i novac i mladost i starost (a po neki i život) u njima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља