Од нашег извештача
Пекинг – Башта хотела „Шангри-Ла” нуди мир. Зеленило и вештачко језерце напуњено великим, шареним рибама које круже около. Доминира мирис скупих парфема, кафе и пива.
За једним столом седели су Немања Бјелица и Владимир Лучић, двојица сјајних крилних играча и одличних момака. Чекали су Мирослава Радуљицу и Марка Симоновића. Причали су о свему, шта их чека када оду из Кине у којој су скоро месец дана.
Посао извештача са великог такмичења је да понуди причу или интервју, али момци који су вече пре освојили пето место на Светском првенству нису били расположени за причу. Исто као и Предраг Даниловић, председник Савеза, који је најавио да ће се обратити јавности по доласку у Београд. Тада ће моћи да се прича и са Дејаном Томашевићем, генералним секретаром српске федерације.
Тема број један тих будућих разговора ушла је кроз врата хотела неупоредиво смиренија него последњи пут када смо се срели. На конференцији за штампу. Када је кроз кнедлу у грлу Александар Ђорђевић рекао да више није селектор Србије.
Сале је постао Национале због девет тројки у финалу против Литваније, због једног потеза против Хрватске, због начина на који је носио дрес и причао о домовини.
А онда је сео на клупу и наставио да шаље исту поруку. Направио је потпуни заокрет. Нека о томе сведоче оних 3.000 људи који су били на припремној утакмици против Новог Зеланда у Пиониру, пред одлазак на Светско првенство 2014. године. Питање је да ли су се докопали улазница за припремни меч 2019, у Арени, против Литваније! Улазнице које су се куповале.
Ђорђевић и ова изузетно талентована генерација су учинили да људи трепере пре него што ће група у плавим дресовима истрчати на паркет. Учиниће да у утакмицама у борби од петог до деветог места, у далекој Кини, после неуспеха, на трибинама буду стотине српских навијача које ће прослављати кошеве једнаком страшћу као да су много битнији мечеви.
И онда се Сале повукао. Рекао је да зна када је време да оде. Рекао је и да нико није разговарао са њим и да не очекује разговоре. Рекао је и да му је било екстра.
Дан касније, није желео да прича за медије. Једино што је, у дужем незваничном разговору, допустио да оде у јавност, било је:
- Имали смо ватру у срцу. Нисмо имали мир у глави. И то је било то.
Ако се вратите на извештаје из Кине, прочитаћете да је Србија (против Шпаније) изгледала као шампион света у боксу који има све победе нокаутом, а онда га противник докачи по бради и одједном осети стравичну несигурност. Осети рањивост. И не зна како да се носи са тим, јер сви други су причали да је појас његов.
Прочитаћете и да је та несигурност избрисана пре четвртфинала са Аргентином, али да су добар почетак Гаучоса и веома нервозан Орлова одредили даљи ток меча. Србија је изгубила мир у глави. Одатле је дошао и пораз.
Прочитаћете и да је то грешка тренера Ђорђевића. Признао је и он, није препознао немир и несигурност у играчима о којем је причао Немања Бјелица после пораза од Аргентине. Веровао је да су то момци свесни свега што их окружује и отпорни на притиске. Уствари, били су то људи који су могли много, желели још више, али су на првој џомби остали без ритма.
Осим мира, нису имали ни неопходну тимску игру. Питање је да ли је то грешка Ђорђевића, с обзиром да смо ову генерацију, на претходним првенствима, гледали како плеше у најважнијим мечевима. Имена су иста, али су се играчи променили. Њихове карактеристике и очекивања, свакако.
Александар Ђорђевић одлази са места селектора са великим жалом због пропуштене шансе. Сигурно жали што овај тим није играо његову кошарку коју смо гледали у последњих пет година. У две најважније утакмице, није било дисциплине у одбрани, нити мира у нападу.
Оно за чим не сме да жали, јесте све што је постигао од када је постао селектор. Овог лета су му се одазвали сви играчи. Овог лета, сви су се плашили његове Србије. Сви ће се плашити Србије и даље. Велики део те заоставштине иде на душу Александра Ђорђевића.
