петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:45
ИНТЕРВЈУ: МИЛО РАУ, редитељ

Живимо у свету насиља

Извештавао сам из Мосула док смо спремали представу „Орест у Мосулу”, сада извештавам из јужне Италије јер овде радимо на представи „Ново Јеванђеље”, због чега и нисам могао да дођем на Битеф
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсреда, 18.09.2019. у 21:23
(Фото: Courtesy Phile Deprez)

Волим Београд. Мислим да мото овогодишњег Битефа има везе с нашом интерпретацијом „Орестије” јер лик Ореста смо променили из једног прилично досадног лика брата тиме што смо увели љубав између њега и Пилада. У том смислу, они започињу љубав из почетка, упркос свим препрекама на које наилазе у Мосулу, каже за „Политику” Мило Рау, један од најрадикалнијих и најпровокативнијих светских редитеља, чија ће представа „Орест у Мосулу” НТГента, рађена по Есхиловој „Орестији”, отворити овогодишњи 53. Битеф, од 20 сати на великој сцени Народног позоришта у Београду.

Каква је реалност у Мосулу, где сте ову причу сместили?

Будући да „Орест у Мосулу” представља адаптацију античке драме „Орестија”, питао сам се на који бих начин данас могао да је поставим на сцену јер је њу и иначе тешко поставити, поготово трећи део трилогије који се бави помиловањем и рођењем демократије, као и питањем на који је начин могуће прекинути круг насиља. То је једна од средишњих тема драме, али и једно од кључних питања у Западној Европи које је, у извесном смислу, и дефинисало кључ за настанак ове представе. Она се зове „Орест у Мосулу” јер смо је поставили у Мосулу, граду који је ослобођен тек пре годину и по дана, пре чега је био главни град Исламске државе. Намера нам је била да представу направимо управо тамо, да сва та горућа питања поставимо управо у региону и у граду у коме она и даље чекају одговоре. То су питања правде и демократије и то је суштина ове представе. Она је нека врста мејкинг-офа свега што се дешавало у Мосулу током нашег рада на њој.

Морална питања која покреће Есхил су сложена. У својој представи „Орестији у Мосулу” комбинујете делове оригиналног текста с материјалом који је ваш тим прикупио. Какав је тај спој?

Крајње директан. С једне стране, „Орестија” је драма о вези између Истока и Запада, између Атине и Троје, која је уништена. Комад почиње Агамемноновим повратком из Троје и то је једна од ствари које су ми биле занимљиве: да повежем приче и глумце из Европе и с Блиског истока, из Мосула. С друге стране, глумци и активисти из Мосула, који глуме у представи, који су углавном присутни путем видео и аудио записа, будући да су им за долазак у Европу потребне визе које они немају, комбинују приче које причају са својим личним причама. Примера ради, глумица која тумачи улогу Атине, богиње која у трећем делу драме доноси правду која рађа европску демократију, била је неколико месеци на страни ИД, затим се вратила, муж јој је погинуо, и она је, на неки начин, променила страну. Питање правде за те људе није једноставно, они не могу тек тако да кажу: „У реду, праштамо ИД.” Као прво, ни правда ни помиловање не постоје као такви, сами по себи. Нема ни владе која би могла да буде основа таквог корака у правцу демократије.

Есхилова етика је: етика мере. За разлику од Есхила, у представи „Орест у Мосулу” не нудите измирење, већ показујете да насиље једних само рађа насиље других. Какав је свет у којем живимо?

Мислим да живимо унутар непрекидног круга насиља, али ми у Европи то насиље и експлоатишемо. Кад, на пример, имате једну империју попут Европе, а Србија је такође њен део, морате је извозити негде, њену производњу морате негде пласирати. Мосул је одличан пример јер Мосул није занимљив ни ИД, ни Европи, ни Америци, ни Садаму Хусеину, јер је то само један стари лепи град, али будући да се сва највећа нафтна поља налазе око њега, он ипак јесте предмет интересовања Европе. Тако да Европа извози насиље које ствара нафтна индустрија. Неке паравојне формације подржавамо, а неке не. Примера ради, Америка сада склапа пакт с талибанима у Авганистану, што је потпуно апсурдно. Стога, да – ми живимо у свету насиља. За цивилизацију се морамо борити, а уметност мора бити једно од оружја у тој борби.

Може ли уметност да промени нешто?

Наравно. Сматрам да је сваки политички чин у почетку уметнички чин. Пре него што је основана прва влада, на пример у Француској 1789, људи су говорили: „Ми смо нација, ово је парламент, ово је влада, с краљем је свршено.” Када су упитани шта им даје легитимитет, одговорили су: „Ми сами.” То је био чин ни из чега. То је уметност. Неко изађе на сцену и учини нешто, а то тек касније постаје институционализовано, постаје нормално и тада се стиче утисак да је постојало одувек иако је у једном тренутку то био само уметнички чин. Све револуције су кренуле ни из чега, зато их је тешко и описати.

Важите за једног од најрадикалнијих редитеља, у политичком и уметничком смислу. Како гледате на ове квалификације?

Тренутно смо у јужној Италији где снимамо „Ново Јеванђеље”. Исуса игра црнац, боримо се за права миграната којих има око 500.000 овде у Матери, где се тренутно налазим, што је и разлог зашто, нажалост, не могу да будем на Битефу. Мислим да су наши пројекти, заправо, покушај да створимо контекст за све ове метафоре из класичних дела каква су „Орестија”, Јеванђеље или Нови завет, да покушамо да их доведемо на локације на којима те неке примарне тензије, конфликти који постоје у тим делима поново испливавају на површину и долазе у први план. „Орестију” је бесмислено поставити у Паризу, али када је поставите у Мосулу она, наравно, поприма потпуно нови значај. То је наш начин рада.

Пре него што сте ушли у позориште, годинама сте извештавали из конфликтних области као што су северни Ирак и Сирија. Каква су ваша новинарска искуства?

То увек радим паралелно. Извештавао сам из Мосула док смо спремали представу „Орест у Мосулу”, сада извештавам из јужне Италије јер овде радимо на представи „Ново Јеванђеље”, тако да је мој посао извештача увек текао паралелно с уметничким радом на некој локацији.

Мислим да је увек добро комбиновати начине на које приступате некој теми. Док радите представу, имате око себе глумце, уроњени сте у њу и немате никакав преглед ситуације извана. Али када радим извештај, онда приступам на потпуно други начин, имам одређену дистанцу и то ми помаже јер на тај начин успевам да сагледам и грешке које правим.


Коментари0
e99b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља