недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:04
КУЛТУРНИ ДОДАТАК

Велико дрвеће на пољани смрти

До дневника Диане Будисављевић редитељка Дана Будисављевић је дошла случајно, када га јој је једном приликом показала директорка спомен-подручја „Јасеновац” Наташа Јовичић. Рад на припреми филма који је у Пули освојио све главне награде, трајао је годинама
Аутор: Бојан Муњинпетак, 20.09.2019. у 10:55
Дана Будисављевић (Фото: Владимира Спинделр)

Ништа није наговештавало овакву катарзу. Бар не на протеклом филмском фестивалу у Пули. Након сјаја, моћних редитељских и глумачких имена и након великих филмова у време Југославије, који су често освајали награде у Европи и свету, пулски фестивал је у последњих 25 година био мање-више место филмова средњег домета хрватске постратне продукције. А онда се ове године појавио филм редитељке Дане Будисављевић под називом Дневник Диане Будисављевић, који је помео тренутну конкуренцију, однео главне награде за најбољи филм, режију и награду публике, као и награду за музику, монтажу, награду Федеора за најбољи хрватски дугометражни филм и награду Федерације филмских критичара Европе и Медитерана – и вратио овом фестивалу уметнички и друштвени углед. Најважније од свега, овај филм који говори о спасавању српске деце и жена у време усташког режима у Хрватској у Другом светском рату, као да је олакшао душу многима који и 25 година након последњих ратова и даље у овој земљи слушају о насиљу и мржњи.

Када рецимо преживели логораш након 80 година стоји у простору дечјег логора у Градишци, он се чуди великом дрвећу које је у међувремену израсло на тој пољани смрти на којој су му одузели мајку коју више никада није видео и онда вам та искрена, гото

Филм Дневник Диане Будисављевић истинита је прича која се темељи на дневнику Аустријанке Диане, рођене Обеxер, која се удала за Јулија Будисављевића, хирурга српског порекла, с којим је између два рата у Загребу живела већ као педесетогодишња жена удобним грађанским животом. Све до 1941. године. Тада је од своје јеврејске кројачице шапатом сазнала да у Хрватској већ постоје разни логори за Јевреје и Србе и да се у њима не догађа ништа добро. Био је то окидач за њену савест и почетак неизмерног искушења за једну храбру жену, која је у року од 24 сата одлучила да замени свој добростојећи комфор за опасан и неизвестан потхват спасавања хиљада жена и деце у усташким логорима. Диана је у свом стану окупила малу групу својих пријатеља и честитих људи, свесна да су сви они, укључујући и њеног мужа Јулија Будисављевића, у опасности да буду одведени у логор или да их једноставно поједе мрак. С обзиром на то да је била Аустријанка, могла је срећом потегнути разне везе да би добила неки „аусвајс” и уопште могла стићи до те деце у логорима. Филм на крајње уверљив и потресан начин показује тај тегобан пут кроз иглене уши Диане Будисављевић да би ту децу извукла из логора у којима се масовно умирало сваки дан. За редитељку Дану Будисављевић, (која је тек накнадно сазнала да је у сродству са ратним паром Будисављевић) не мали посао је био да реконструише све детаље ове хуманитарне акције у немогућим ратним условима. До дневника Диане Будисављевић редитељка је дошла случајно, када га јој је једном приликом показала директорка спомен-подручја „Јасеновац” Наташа Јовичић. Рад на припреми филма трајао је годинама, у којима је Дана Будисављевић са сарадницима морала да прегледа гомилу архиве, да разговара са стотинама сведока и да преврне сваки камен да би верно реконструисала шта се све догађало у логорима за децу у тим страшним временима. „Морала сам да савладам нова знања и вештине како бих се могла носити с тако великим пројектом. Зато је све трајало скоро десет година, али резултат је коначно ту. Када улазите у толико осетљиву тему, морате се уверити да се све тако догодило, и морате пронаћи филмски језик који може пренети тако велику причу,” каже Дана Будисављевић.

Играно-документарни филм као што је „Дневник Диане Будисављевић” опасна је форма, јер је тешко спојити један и други жанр, зато оно што је овај филм учинило толико потресним и толико уметнички релевантним јесте, кратко речено, што њени документарни делови делују поетски разарајуће, а њени играни делови убитачно документарно. Када рецимо преживели логораш након 80 година стоји у простору дечјег логора у Градишци, он се чуди великом дрвећу које је у међувремену израсло на тој пољани смрти, на којој су му одузели мајку коју више никада није видео и онда вам та искрена, готово наивна обузетост старца животом природе на месту ужаса напросто слама срце. Или када једна од преживелих логорашица нежно милује испуцалу фарбу са зидова у кући логора у којој је пре 80 година гледала како потпуно изгладнела деца умиру сваки дан. За екипу глумаца међу којима су били Мирјана Карановић, Игор Самобор, Ермин Браво, Арета Ћурковић, Крешимир Микић, Тихомир Станић, Вили Матула и други, може се рећи да су своје улоге одиграли са мером неке туробне концентрације, знајући да никакво глумачко наглашавање за тако страшну тему није потребно. Улогу Диане Будисављевић бриљантном и минуциозним гестом одиграла је глумица Алма Прица. „Диана је била доказ одбране људскости; неко ко је у тако застрашујућим околностима ишао против њих, а пред очима је имала само судбину те деце и људи”, каже Алма Прица, истичући како је поносна што је таква жена уопште живела у Загребу у тако страшна времена.

Диана Будисављевић (Фото Википедија)

Диана Будисављевић је заиста била наша хероина Другог светског рата. Бесмислено ју је успоређивати са Шиндлером који је од сигурне смрти спасио преко хиљаду Јевреја али она јесте из тих логора извукла преко десет хиљада деце и направила је оно што је могла; дала их је на бригу хуманитарним организацијама или породицама које су хтеле да о њима брину. Редитељка каже: „Диана Будисављевић је била другачија хероина. Није бацала бомбе, носила пиштољ, нити била илегалка, већ госпођа из високе класе која је сасвим другим средствима кренула у рискантну акцију. Својом упорношћу, непристајањем на ’не’ и непристајањем на злочин, она је, заправо, била родоначелница онога што данас зовемо грађански активизам.” Након упада усташке полиције у стан где је Диана са сарадницима управо паковала пакете помоћи за логор и када је први пут осетила директну опасност да и сама страда она је у њен дневник записала: „Знала сам да морамо наставити даље упркос ризицима, јер мој живот није вреднији од живота недужних, посебно деце.” Филм „Дневник Диане Будисављевић” управо својом неизмерном људскошћу и благошћу оптужује више од оптужбе. Он разоткрива злочин највише показујући оне који су се својски и без гласа против њега борили. Он оптужује и посрамљује све фашисте овог света, тако што му није потребно да по стоти пут прстом показује на њих него тако што им из руке узима невина створења која су такви људи осудили на смрт. Или како каже редитељка филма: „Ми живимо закључани у 1941. и шамарамо се усташама и партизанима, потпуно нефункционално и испражњено од смисла. Поглед на Диану и њене сараднике је излазак из те рововске битке у којој се гушимо. Та прича о обичној жени која жели да помогне у немогућим околностима је прича о вери да можемо боље и та вера је бескрајно важна.”

Филм не завршава хепиендом и показује да трауматична судбина Диане Будисављевић у току рата није била нимало лака ни након њега. Комунистичке власти одузеле су јој без милости сву архиву и комплетне пописе десетине хиљада деце које су Диана и њени сарадници брижљиво водили четири ратне године и ти пописи никада до данас нису пронађени. Због тога многа деца не само да никада више нису пронашла своје родитеље него никада нису сазнала ни своја права имена, која су једино постојала у тим заплењеним архивама. Зашто су послератне власти то учиниле? Сигурно зато што је Диана била ’буржујског’ порекла и зато што нису могле допустити да једна ’Аустријанка’, буде заслужна за тако велики хуманитарни потхват. У сваком случају оно што знамо јесте да је тај ударац за Диану био толико велик да је након рата заувек заћутала, да о овако огромној акцији није причала чак ни најближима а њен дневник пронашла је сасвим случајно њена унука након њене смрти 1978. године.

У Пули је пет хиљада људи овај филм гледало без даха, након којег су уследиле такве овације, које се, кажу Пуљани, не памте годинама. „Та пројекција у Арени је била нешто што ћу памтити за цео живот, и само да сам то доживела, то би ми већ била довољна награда”, каже редитељка Дана Будисављевић. „Мислим да је публика, осим што је јако емотивно доживела филм, доживела њега и као неку наду. Да нисмо сви грозни, да је и у тим најгорим временима ипак било сјајних људи…”

Јапанска уметница Акико Сато, након одгледаног филма о Диани рекла је како јој он говори да је можда и она, некад кроз историју, спасена заслугом једне непознате жене. А можда смо то и сви ми. Зато „Дневник Диане Будисављевић”, који јесте филм о најбољим људима у најгорим временима, поставља нама питање, мимо сваке политике и испод било које историјске огорчености, шта бисмо морали добро да урадимо јуче, данас или увек за било које невине људе око нас.


Коментари11
44422
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дечак
Поздрав Дани Будисављевић и велико, ВЕЛИКО ХВАЛА за овај филм (кога сам летос видео у Јелси на Хвару), који нас је све изненадио и одушевио.
Zoran BL
Da, sjajan tekst. A mi Srbi se moramo zapitati šta je to sa nama? Pa, nekoliko decenija Dijana je bila skoro zaboravljena! Završio sam davno studije istorije u Srbiji a da nikad čuo za nju nisam! Ako je istoriografija bila pod cenzurom, šta je sa Crkvom? Ko je branio našoj emigraciji da priča i piše o Dijani? Zašto joj Srbi nisu podigli spomenik, recimo, u Čikagu? Ili napisali neku knjigu. Upoznao sam neke dede koje je ona spasila. Ćutali su 70 godina!!! Jugoslovenstvo bi preskupo!!!
Деда Ђоле
Поздрав Дани и велико, ВЕЛИКО ХВАЛА за овај филм (кога сам летос видео у Јелси на Хвару), који нас је све изненадио и одушевио.
Јаблан
Поред дневника Диане Будисављевић и филма који је по том двенику снимљен овде је у првом плану и редитељка тога филма Дана Будисављевић. Међутим, ни тог двевника, ни те Диане, ни тог филма ни те Дане не би било да није било усташког злочина и да жртве тога злочина нису била и невина деца. Диана је Немица која, без обзира на мотиве, спашава животе српске деце а Дана покатоличена Српкиња која се с више него једним довољним разлогом диви тој Немици и то је оно што цео так контекст чини надреалним.
mujica
Nije svakidašnja ni historija porodice kojoj pripada rediteljka Dana. Naime, njeni preci, Srbi, pravoslavci su prešli na katoličanstvo. Verujem da se danas Dana ne svrstava u korpus naroda njenih predaka ni po veri ni naciji. To se zove asimilacija.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља