понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

ФИЛМСКА КРИТИКА Зашто глуми глумац

Филм: „Делиријум тременс”, сценарио и режија: Горан Марковић, улоге: Тихомир Станић, Горица Поповић, Анита Манчић, Драган Петровић Пеле, Игор Ђорђевић, Береда Решит, Нада Шаргин, Маша Дакић, Милица Зарић, Миодраг Мики Крстовић, Светозар Цветковић, трајање: 112 минута, производња: Србија, 2019.
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 22.09.2019. у 12:44
Из филма „Делиријум тременс” (Фото Дистрибутерска кућа Fame solutions)

Због свакодневног конзумирања алкохола познати београдски глумац Даги доживљава делиријум тременс, завршава у болници парализован и сметнут с ума, да би уз помоћ психодраме као терапеутске методе почео да се опоравља, увиђајући дубински разлог своје болести...

Ово је кратак сиже „Делиријум тременса”, најновијег филма нашег врсног редитеља, сценаристе и драмског писца Горана Марковића, који се после полугодишње фестивалске турнеје коначно уселио у српске биоскопе. Реч је, заправо, о телевизијском филму, о некој врсти синергије позоришно-телевизијског израза, више него ли чисто филмског. Филм јесте настао према истоименом позоришном комаду који се својевремено с успехом играо у Београдском драмском позоришту и јесте рађен у продукцији и за потребе Радио-телевизије Србије. То наравно не значи да му и у биоскопу није сасвим угодно.

Да је Марковић пред собом имао већи, прави филмски буџет, па да се заједно са својим директором фотографије Ђорђем Арамбашићем још више „размахао”, верујем да би ствар била другачија. Или, можда, не би? Јер оно што је својевремено био проблем и у самој позоришној представи – предуга експозиција, проблем је и у филму. У том дугом уводу гледалац се упознаје углавном (само) са пијаним Дагијевим стањима и људима око њега. Са супругом (Горица Поповић, која се према филмском мужу односи као према брљавом детету), глумачким пријатељем (Миодраг Мики Крстовић, „глумоман” пун дивљења, али и љубоморе према колеги) и младом, не много даровитом колегиницом-љубавницом (Нада Шаргин, потврдила оно да њено лице и таленат треба чешће да се нађу на великом платну)...

Ништа се ту ( осим повремених извора смеха на прву лопту) много значајно не дешава што би тако чврсто ухватило гледаоца да се филму одмах безрезервно преда. Додуше, удица је бачена, у виду импресивне и убедљиве појаве глумца (и продуцента) Тихомира Станића који је лику Дагија, не штедећи се, дао и своју крв и месо и глумачки зној, ни једног тренутка не показујући евентуално оптерећење чињеницом да је ову улогу у позоришту играо преминули Предраг Ејдус којем је Марковић и посветио овај филм.

Права ствар у филму (својевремено и у представи) почиње да се догађа у другом делу када Горан Марковић увлачи гледаоце у ковитлац интензивне и занимљиве психодраме, уводећи у причу ликове из болничке собе (одличан тројац: Драган Петровић Пеле, Игор Ђорђевић и Береда Решит), болничко особље (доктори Светозар Цветковић и Милица Зарић и медицинска сестра Маша Дакић), а пре свега лик психотерапеуткиње Лизе (Анита Манчић).

Ту се феномен глуме открива у свој својој противуречности. Глума је и узрок болести, али истовремено и лек против болести (психодрама као медицинска терапија заснива се на неким од глумачких процеса) и та клацкалица доноси гледалишту многа узбуђења...

Феномен глуме је тематска преокупација Горана Марковића и у „Турнеји” (драмски текст по којем је настао и одличан истоимени филм), „Говорној мани” и „Делиријум тременсу”. Преокупација глумом је негде и сасвим логична – Горан Марковић је глумачко дете ( и отац и мајка сјајни глумци), а по природи свог заната и сам је ослоњен на глумце. У „Делиријум тременсу” угао гледања и анализе је другачији. Глума је овде, попут алкохолизма, болест зависности. Она са собом носи заводљивост и моћ. Она је проклетство и магија, а ко једном уђе у тај свет нема му спаса.

Што би рекао Марковић: „Бауљаће глумац по пределима пакла верујући да се баш ту негде налази пут у рај, а раја уопште нема.” Сада је имао и прилику да то и сам искуси на сопственој кожи. Горана Марковића у филму „Делиријум тременс” видимо и као глумца, у малој улози Дагијевог позоришног редитеља.


Коментари5
9aefc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Misa
jos jedan neuspeh
Sinisa Stojcic
Zarane Skundricu@ isuvise povrsan odgovor "Zasto glumac glumi", previse je dubljih razloga koji odrzavaju ovu umetnost vekovima
ЗОРАН ШУНДИЋ
Готово редовно пратим извештаје Дубравке Лакић са бројних фестивалских догађаја у свету којима присуствује (Венеција, Маракеш, Кан...) и уважавам њене филмске критике, и госпођу саму, као познаваоца посла који обавља. Ценим Горана Марковића, Тихомира Станића и све људе филма и позоришта који су искрено и безрезервно предани овој уметности. Узгред ово је прилика да одговорим на хотимично питање у наслову написа: Зашто глумац глуми? Зато што воли аплауз. А аплауз храни сујету, мада то он крије.
Sinisa Stojcic
Dobar film, izvrstan scenario, glumci odlicni
neuhvatljivi sistem glume
da bi uopste mogli da razmisljamo o glumi prvo treba da izvedemo zakljucke iz dumanja o zivotu...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља