среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:13
ИНТЕРВЈУ: КУДУЗ ОНИКЕКУ, кореограф

Коју то песму пева разбијена душа

Када опасна питања идентитета, власништва и припадања уметнемо у расправу о миграцији, видимо како је племенски појам национализма феномен који се успешно „ухаковао” у фине идеале европског хуманизма
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинуторак, 24.09.2019. у 22:18
(Фото QDance)

 

53. БИТЕФ

Нигеријски кореограф Кудуз Оникеку, свакако је најаутентичнија личност овогодишњег 53. Битефа. На овогодишњем фестивалском издању у званичној селекцији представио се остварењем „YUROPA” која је изведена на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду као шеста премијерна представа.

– Према грчкој митологији, феничанску краљицу, Европу, киднаповао је Зевс, и она је постала прва краљица Крита, места настанка случајне културе. Међутим, оно што је готово заборављено јесте да је Европа заправо удајом дошла на феничански двор кроз трговински споразум са Јоруба краљевством са далеког запада Африке, па је зато добила име „YUROPA”. Разни преводи током времена избрисали су одрастање Европе али је мит о њој, срећом, опстао у југозападном делу Нигерије, те је преношен кроз басне, усмену поезију, песме и плес – прича за „Политику” Кудуз Оникеку и наглашава:

– Моја изворна намера била је да једноставно поставим путовања и сусрете у саму срж егзистенцијалних питања о томе шта значи заинтересовати себе за оно што постоји на другом крају света. Какав је то вечити однос између Африке и Европе кроз просторе и време? Када се то радост сусрета с другим претворила у ужас стварања пакла за путника? Шта значи миграција? Шта је одувек значила, а које је њено значење данас?

Који су били ваши мотиви да радите ову представу?

У представи „YUROPA”, млади путници (три плесача и музичар) крећу путем Европе из Лагоса. Никаква одређена сврха није приписана њиховој одисеји, осим чињенице да је „YUROPA” мит који смо ми сами створили па се, сходно томе, усредсређујемо на путовање пре него на одредиште. „YUROPA” је представа која настоји да изнова осмисли нови мит, од постојећих прича о имиграцији, од чињеница до фикције, од реализма до апсурдизма, у покушају да дође до верзије наше заједничке стварности која је пуна наде и нуди оптимистичну перспективу за наше заједничке будућности. Како се човек носи са проблемима имиграције у овом садашњем тренутку у коме се налази свет, суочен са хуманитарним и економским кризама?

По чему је за вас био особен рад на представи „YUROPA”?

У представи „YUROPA” ми представљамо три тела у транзиту, у транзицији и у трансу. Импровизовано место где је све непријатно, где ништа не иде према плану. У мојој глави, „YUROPA” је постављена у покушају да се пониште, распарају слојеви насиља и доминација од стране доминантног тела над другим, како да тела која су претрпела насиље поново стоје усправно? Коју то песму пева разбијена душа? Које су мисли могуће у заробљеном уму? Какав став човек да заузме пред људима који су и током историје и у садашњости комуницирали језиком насиља, са потпуним презиром према ономе што нас чини људима – кретању. Онемогућити људима да се крећу према самоодржању значи негирати њихову људскост. Овај комад је позив на мењање бића које је постевропска емиграција током протеклих пет векова у односу према такозваном тамном континенту направила од свих нас, друштвени неред који је и шизофрен и лицемеран. Он показује како су ова поремећена друштва, кроз своје процесе индустријализације и хиперкапитализма, симултано стварала нове људе и нову сирочад од којих ови други сада преузимају огроман ризик исељавања и затим и насељавања глобалних престоница, граница и обала, без икакве друге сврхе и циља осим добровољне жеље да постану „људи”.

У чему је снага ваше представе?

Није тешко установити мноштво разлога због којих би историја узимања трансатлантских робова морала да настави да прогања сећање света и његов осећај за расуђивање, она је и даље неизбежна критика европског хуманизма. А управо са овим брендом хуманизма Европа жели да дефинише све нас, да дефинише шта је легално а шта није.

Овај комад једнако поставља и питање шта је људско? С ким би требало да се поступа на хуман начин, с ким не би? Она је потрага за успостављањем једног новог поретка, новог племена које је ослобођено стереотипа и унапред схваћених појмова. Племена номада који певају и играју, који се држе за руке од Африке до Европе, бацају искрен поглед на Европу и шире круг у потрази за новим територијама, за просторима ироније којима недостаје површни сјај и сладуњаве приче. Зато што када опасна питања идентитета, власништва и припадања уметнемо у расправу о миграцији и растућој глобалној кризи гостопримства, почињемо јасно да видимо како је племенски појам национализма феномен који се успешно „ухаковао” у фине идеале европског просветљења, универзализма и европског хуманизма, оне о слободи, једнакости и братству.

Шта вас је определило за овакав сценски израз?

Плес и музика одувек су била моја омиљена средства да изразим замршене сензибилитете, јер иду право у срж онога што нас чини људским зато што нас они повезују са нашом способношћу да осетимо бол, радост, тугу, победу, рањивост и снагу другог, без раздвајања. И када кажем плес и музика, не говорим о забави већ о софистицираном начину обезбеђивања неограниченог приступа дубљој дубини тела и коришћењу музике као звучног окидача, о откривању слојева инхибиције и трауматичних прича, како у нашим телима тако и у нашим подсвестима.

Нисмо довољно упознати са нигеријском позоришном, као ни плесном сценом. Које су њихове специфичности?

Не могу да говорим о нигеријској позоришној и плесној сцени зато што је то земља чија величина отприлике одговара величини половине свих шенгенских земаља. Углавном се усредсређујем на оно што радимо као савремена плесна и музичка компанија. Већина наших радова укорењена је у Јоруба филозофском приступу уметности и естетској лепоти. Турнеје по Европи нису нешто што нас баш мотивише зато што су визе и нелогична ограничења за црна тела свакако реалност, тако да је, сходно томе, наша пажња усмерена на ванпросторну безвременску будућност и веома смо под утицајем свега што се догађа у Европи која се, сигуран сам, једнако бави савременим европским питањима.


Коментари2
77cc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ma kako da ne
Ma da, evropska kritsko-mikenska kultura dosla nam je iz Nigerije. Važi. To je sad u modi, politički korektno.
Zorka Papadopolos
Uticaj egipatske gradnje i crteza na kritsko-mikensku kulturu je ocigledan, a Egipat je u Africi, dobro, nije u Nigeriji... Mada, odnos Egipta i kulture crnaca sa juzne granice nije zanemarljiv. Nisam strucnjak, ali sam vise puta obilazila Krit, a i muzej africke kulture u Parizu. Druga stvar je sto ova migracija, ciji smo svedoci, ima za uzrok pre svega prenaseljenost/siromastvo Afrike i promenu klime, a ne neke motive u vezi sa kulturom.
Препоручујем 1

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља