После победе против Јени Малатије Партизан је играо нерешено у Крушевцу. Када се вратио из Молдеа као учесник Лиге Европе није могао да победи код куће ТСЦ. Сада је, непосредно по тријумфу у „вечитом дербију”, освојио сва три бода у Ивањици.
Његови фудбалери су много пута раније сагоревали у двобојима, који су за њих били борба на живот и смрт. Чак и када би остварили оно што су желели, као што је то било недавно против Турака и Норвежана, то им није давало крила да узлете, него их је некако још више притискало.
Уместо да крену напред они још нису могли да одвоје поглед од прошле утакмице. И што им је наредна препрека била нижа лакше су се саплитали о њу.
То је одлика тимова ненавикнутих на успехе у низу. Кад остваре оно до чега им је много стало за њих је, бар на неко време, то крај, као ђацима учење кад почне распуст.
Ова генерација „црно-белих” је, изгледа, прележала те дечје болести. Утакмица против Црвене звезде за њих је била вишеструко важна. Сама по себи победа у окршају с највећим супарником је за сваки клуб од изузетног значаја. Партизану то још више значи, јер у међусобним окршајима дебело заостаје (има 17 победа мање) и свака радост у „вечитом дербију” је својеврсни чудотворни напитак за њега и његове присталице.
У овом случају су биле још два конкретна разлога. У тренутку када је имао четири бода заостатка за Црвеном звездом и нерешен резултат би за њега практично значио још једну сезону без титуле, јер његов главни ривал уме да прави победоносне серије тако рећи без краја. Још је свеже сећање на Звездин рекордан низ започет у претпрошлој сезони, а прекинут тек при крају прошле. Победом у „вечитом дербију” Партизан се реално вратио у трку за шампиона.
Звезда јесте комшија, али је у овом тренутку и из високог европског друштва – она је из Лиге шампиона. А победа против „члана” те европске елите такође има посебан значај, без обзира што је и Партизан „Европљанин”, али у Лиги Европе је, ипак, нижи сталеж.
Дакле, „црно-бели” су смогли снаге да не само победе на тешком гостовању, него и да победе неке своје слабости. А оне морају прво да се победе у својој глави. И ово је добар знак да ова Партизанова генерација може да се избори с тим.
Да би заиста и доспео тамо где жели, а то је међу виђеније европске клубове, клуб из Хумске мора и да се навикне на оно што је у том кругу неминовно – три утакмице у року од недељу дана! Код нас је обичај да се то узима за отежавајућу околност и да је то готово нека врста мучеништва.
А то нипошто не треба да се схвати као неки неприродан ритам, него као једини нормалан. И због чега и играју за Партизан. У противном, има много клубова, чије се амбиције своде на једну утакмицу недељно.
Овај тим „црно-белих” је показао да после две „европске” утакмице (АЗ у Лиги Европе и Црвена звезда у домаћем првенству) може да у року од седам дана добро одигра и трећу (Јавор у одложеној утакмици). И то треба стално да потврђује.
