петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Да ли уметност још може да нас шокира или смо све већ видели

Како помоћи савременој уметности у њеној борби да буде боље схваћена, пише познати британски уметник Грејсон Пери у својој књизи „Игра за галерију”
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 30.09.2019. у 21:00
Грејсон Пери, „Изгон из рајског насеља” (Фото: Британски савет)

Концептуална уметница Корнелија Паркер имала је 1995. изложбу у Лондону заједно са глумицом Тилдом Свинтон. Тилда је спавала у кутији од стакла, а публика ју је изблиза загледала. Било је то веома занимљиво. Тилда је ово поновила 2013. и стаклену кутију ставила је у Музеј модерне уметности у Њујорку. Сматрао сам да је Тилда била уметничко дело 1995, али да то можда није била 2013. Јер, да ли је она уметница? Да ли је овога пута све било другачије само зато што то није била сарадња са Корнелијом Паркер? ‒ запитао је Грејсон Пери (59), познати британски уметник у својој књизи „Игра за галерију” коју је управо објавио „Службени гласник”, у преводу Миодрага Марковића.

Добитник Тарнерове награде 2003, престижног британског признања за савремену уметност, коју је примио обучен као Клер, његов алтер-его, Пери пише о томе како проценити квалитет концептуалног дела и да ли је савремена уметност данас мејнстрим. Његова излагања за Радио-4 Би-Би-Сија, сакупљена у овој књизи, с поднасловом „Како помоћи савременој уметности у њеној борби да буде боље схваћена” била су најпопуларнија у историји те радио-станице.

„Пре 100 година људи су били згрожени у галеријама, а данас је и авангарда део прошлости”

Пери користи таписерију, керамику и графику и поставља питања о друштву, религији, полу, класи, идентитету. Излагао је у Лондону, Сиднеју, Јапану, а његова поставка „Таштина малих разлика” гостовала је у Републици Српској и Војводини. Један од његових омиљених цитата гласи да уметник неће постићи ништа уколико му се дело не уклапа у амбијент лифта у неком од њујоршких стамбених блокова.

‒ Пета најпопуларнија изложба на свету 2012. била је „Већа слика” Дејвида Хокнија у Краљевској академији, са свим оним ведрим пејзажима. Директорка једне галерије савремене уметности ми је казала да је то нешто најгоре што је икада видела. Рекао бих да није у томе усамљена. Деведесетих година амерички концептуални уметници, руског порекла, Комар и Меламид, наручили су анкете у више земаља да би открили шта публика највише тражи и такве слике израђивали. У готово свакој земљи људи су желели пејзаже, с неколико људи и животиња у првом плану, углавном плаве боје. Стекавши овај увид, уметници су изјавили: „Трагајући за слободом, открили смо ропство” ‒ наводи Грејсон Пери.

Поп-арт се бавио проблемом конзумеризма, али је још подсећао на традиционалну уметност. Данас су, наглашава, уметници попут Херста, Кунса и Такашија Муракамија створили уметност која је по изгледу заводљива, а по ценама вртоглава. Та дела „јесу потрошна роба и ти уметници су бесрамно пригрлили конзумеризам”. Мураками је имао изложбу у Музеју модерне уметности у Лос Анђелесу, а у склопу ње продавницу ташни „Луја Витона”. Назвао је то својом верзијом Дишановог писоара, уверен да тиме помера границе.

‒ Група експерата прогласила је 2000. Дишана за најутицајнијег уметника 20. века. Његов концепт редимејд предмета (тврдња да самим избором неког предмета, тај предмет аутоматски постаје уметничко дело) уметницима је отворио нове хоризонте. Да би се проценило да ли је нешто уметност, било је довољно само знати да ли је неко рекао да оно то јесте. Када је одлучио да све може бити уметност, у галерију је 1917. унео писоар. Шта ако неки кустос у галерију стави предмет који није дело уметника. Да ли је и то онда уметничко дело? ‒ размишља Пери.

Сто година касније улични уметник Бенкси уноси обрт којим је увећао дишановски улог. Дајући допринос краљичином дијамантском јубилеју, на зиду једне продавнице насликао је дете надничара како шије британску заставу. Дело је пажљиво скинуто са зида, однето на аукцију и уметник је изјавио да се оно више не може сматрати његовим. – Волео бих да одем корак даље, да поседујем моћ да ствари које ми се не допадају прогласим за нешто што није уметност – наводи аутор књиге.

Он пита да ли уметност још може да нас шокира или смо све већ видели и подсећа на случај познатог уметника Пјера Манцонија који је запаковао сопствени измет у конзерве и продавао их према тежини која је одговарала тадашњој цени злата.

‒ Уметност је крајње комотан појам у који се све може стрпати. Она је као једна од оних јефтиних кеса за ђубре. Када их извучете из канте, све време се молите да се не поцепају и не распу смеће по тепиху у ходнику. Криво ми је што је уметнички пројекат данас постао синоним за безвредни, неуки аматеризам ‒ сматра Пери.

Он наглашава да у уметности људи трагају за неким још нечувеним искуством, а затим желе и да се мало запитају о чему је ту заправо реч. Верује да дело може да има политички став и да буде духовито али да и даље остаје безвредно. У књизи нуди више тестова за проверу да ли је нешто уметност, а један тест гласи: „Процените која локација би одговарала делу које сте видели у галерији: травњак Елтона Џона, хипстерски кафић, Тејт, кружни ток, бувљак, Икеа, мамина спаваћа соба.”

Уметност је, верује Пери, поприште иновативности али револуција и побуна више нису оно чиме је она дефинисана. Пре 100 година, каже, људи су били згрожени у галеријама, а данас је и авангарда део прошлости.


Коментари3
f3b6c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
TO je rezultat neo liberalnog pro FAUSTOVSKOG zapadnog društva potrošačke kulture i mas medija koje su sretstvo ne INFORMACIJE već manipulacije. Društvo ogrezlo u NIHILIZMU društvu bez BOGA , vrednosti proklamovanih ličnih sloboda koje idu do apsurda jer su same sebi cilj.U svetu potrošačke kulure sve je roba a umetnost je samo lepo upakovano NIŠTA sa etiketom ART.Prefiks ART se toliko koristi da se otrcao od prevelike upotrebe uskoro će ga lepiti i na ULOŠCIMA. KOMERCIJALIZACIJA I BANALIZACIJA
Миодраг Благојевић
„...уметнички пројекат данас [је] постао синоним за безвредни, неуки аматеризам”. Ова флоскула одлично описује „рад” Марине Абрамовић. Мада треба додати: помодарско промотерство на које се пали неука, а уображена, Друга Србија.
slika je roba
i ima svoju cenu…umetnost je cin i on se ne prodaje niti izlaze...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља