недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:13

Панк је умро да би живео

Неуспех побуне панка, једне од многих, узрок је онога што свет проживљава данас, а то је униформност мејнстрим културе и диктат политике и економије јачег
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 06.10.2019. у 13:39
(Фото ЕПА/Lynn Bo Bo)

Одговор на то због чега је данас, у време великих корпорација и кредитних картица, занимљивије размишљати о томе због чега је настао поткултурни и музички покрет панка, него што је било живети са њим током седамдесетих или осамдесетих година 20. века, одговоре нуди нови број часописа „Градац” посвећен управо – панку.

Углавном преведени текстови овог издања пружају увид у то колико су друштвено-политичке околности Велике Британије и Сједињених Америчких Држава учврстиле алтернативне ствараоце и младе побуњенике окренуте анархистичким и идејама ситуационистичке интернационале у свести о побуни против система. Неуспех побуне панка, једне од многих, узрок је онога што свет проживљава данас, а то је униформност мејнстрим културе и диктат политике и економије јачег.

Панкер је обично синоним за младог анархисту који својски туче у неки инструмент стварајући нешто што личи на музику ишчашену из било какве хармоније, уз речи које су спремне да загризу породицу, брак, полицију, владу, монархију, нечију расу или пол, масовну културу; да створе хаос или рат. Његов нихилистички стил осмислио је креативно Малколм Мекларен на основу „садомазохистичких фантазија”, уз мото „Пребрз за живот, премлад за смрт”.

Тај младић дошао је са улице, из радничког предграђа Лондона, можда носи неки неофашистички амблем, терорише Пакистанце, псује као суманут подсмевајући се понеком упегланом бенду, (попут рецимо „Форинерса” док певају о љубави), а радо би направио комбинацију са америчким репером, гневним на свој начин, или поборником реге музике.

Тако обично замишљамо панкера, да бисмо у „Градцу”, у аналитичким текстовима сведока овог супкултурног феномена схватили дубину тог очајања, због којег у политички некоректној свести чучи један мали панкер који плаче да буде пуштен напоље.

Како пише Саво Стијеповић, аутор предговора овом издању, панк није строго повезан за средину седамдесетих година прошлог века или временски уоквирен на „урушеном порталу новог таласа”, већ он тврди да га је било одувек, годинама пре „Секс пистолса”, у детроитским бендовима, у стиховима Џима Морисона, у првом албуму „Пинк флојда”, код Луа Рида и Боувија, у гаражним скупинама на америчкој Западној обали. И још раније, у ситуационистичким идејама, дадаистичким круговима, код Буњуела, надреалиста, у Рембоовим стиховима, па и у свим преломним данима „када време искочи из зглоба”...

Према Џону Синклеру, музика представља револуцију, „зато немојте губити време у кукњави, почните да се сабирате како бисте могли да мењате ствари”. Та револуција била је усмерена против новог и нарастајућег конзервативизма, припреме данашње политичке коректности која залази у домен приватности до бљутавости, али и либерализације подивљалог капитализма... Многе панкере, који су били права друштвена претња, тај капитализам на крају је сломио.

Они који су чинили праву алтернативу владајућем моделу културе и који нису подлегли комерцијали, нису само правили музику по систему „уради сам”, они су самостално штампали своје фанзине у којима су се обрушавали на систем, умножавали су касете, комбијима се превозили до импровизованих концертних простора, уместо да чекају да их по глави помилују менаџери великих музичких компанија. Они су стварали сопствену културу.

„Крас” је био бенд који је остао отпоран на „корпоративне манипулације”; одевали су се у црно, мешали се са публиком и презирали су феномен постајања звездом. „Секс пистолси” одражавали су „чежњиву пожуду за деструкцијом”, због чега је према мишљењу Грејла Маркуса, Џони Ротен на свом врхунцу био „можда и једини истински застрашујући певач ког је рокенрол икада видео”.

Последње Ротенове речи на последњем концерту „Пистолса” гласиле су: „Јесте ли икада имали осећај да вас варају?”. А „’Клеш’ је био политичнији, зато што је њихова позиција била мање метафизичка”.

Да ли је панк заиста мртав? Један од одговора налази се у тексту Дилана Кларка, који тврди да је смрт панка наступила избором Маргарет Тачер у Енглеској 1979. године и Роналда Регана 1980. у Америци. „Пистолси” су се распали 1978, Сид Вишиз умро је наредне године, а онда су панк дохватили клинци из предграђа стварајући његову „безбедну” верзију. Ипак, „панк је морао да умре, да би могао да живи”.


Коментари12
1cc3d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pa šta?
Zaobišla nas je u muzici renesansa, rani i kasni barok, klasicizam, sve do romantizma, pa šta da se radi? To je nekoliko vekova divne muzike. Pa šta sad?
Neko
Srbiju je pank mimoisao kao i mnoge druge dobre stvari. U celoj Srbiji u periodu 75-85 nisu postojala 2,5 pank benda. Postojalo je samo nesto kao losa imitacija...
Petar
Srbiju je bas dobrim delom zaobisla na pr. renesansa. Takva nam je sudbina cesto bila. Ali kad govorimo o panku, Pekinska patka, rani Elektricni Orgazam, novotalasni Paket aranzman ili pravi pank bend Solunski front i neke druge grupe su postojale. Ne mozda siroko prihvacene kao pank bendovi u Sloveniji ali eto. I ovakva tema u ozbiljnim novinama.
Препоручујем 7
Lenka Mitrovic
Tekst nije istoriografski precizan, niti tacan, vec je samo jedna od varinati tumacenja panka. Pank niko ne vezuje za anarhizam (mada je pomenuta grupa ''Crass'' - jer u panku ima mnogo raznih struja i pod-varijanti, od leve do centra , i desne) Punk je pre svega, muzicki pokret, bez muzike gubi smisao - zato je i bio podlozan uticajima marketinga koji hoce sve da proda i da na svemu zaradi. Pravi punk je opstao i ide dalje, nije umirao, nego je uvek bio ziv, kao i jazz.
Bane L.
Po meni je začetnik pank revolucije Jerry Lee Lewis sa pesmom "The great balls of fire" odsviranom na belom koncertnom klaviru kog je pre početka pesme polio benzinom i zapalio u sred koncertne dvorane.
darko011
Da zapalio je...ali na filmu... S'poštovanjem Mišić
Препоручујем 4
Petar
Sredina 70-tih, u Britaniji su nestasice struje i strajkovi. Amerika ispumpana nakon Vijetnams. Englezi, vrrovalu ili ne, zive losije nego mi kod Tita. Prihvataju model pobune, model DIY (do it yourself - uradi sam). Lose sviraju, kritikuju drustvo, zele promene. Ali iz cbgb lokala i 100's stizu na vrhove top listi. Blondi, Bili Ajdol, talas na kome idu Polis i mnogi drugi i te kako prave razliku. I uticu na mejnstrim do danasnjih dana, u modi, muzici. Sada u svetu nepotizma nezamislivo.
Petar
@Ivan Ne mozes da zamislis, jel' da? Ne mogu ni drugi klinci, niti iko rodjen posle ratova i hiperinflacije. Za sta dobrim delom snose odgovornost prethodne vlasti. Jos 90-tih je mali stan na periferiji Londona kostao 35000 funti; danas je to min. 350 000. E sad zamisli vreme u kome pistolsi nemaju ni gitaru, ramonsi propadaju kroz pod cbgb-a i ipak bivaju slusani, onako sa ulice. A danas nosite majice sa imenima tih bendova koje prodaju veliki trgovinski lanci. Cudo 70-tih...
Препоручујем 11
Иван Грозни
Живе толико лоше да се масовно исељавају у СФРЈ. Докле ћемо више слушати те бајке?
Препоручујем 5

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља