Ша­бац – На ку­ћи у Ули­ци кра­ља Алек­сан­дра број 15 у Шап­цу, у ко­јој је од 1909. до 1912. го­ди­не жи­ве­ла књи­жев­ни­ца Иси­до­ра Се­ку­лић (1877–1958), ју­че је от­кри­ве­на спо­мен-пло­ча, дар ша­бач­ке цр­кве­не оп­шти­не. Све­ча­ном чи­ну при­су­ство­ва­ли су вла­ди­ка ша­бач­ки Ла­врен­ти­је, др Љу­бо­мир Ран­ко­вић, уред­ник из­да­вач­ке ку­ће „Глас цр­кве”, ко­ја је по­кре­ну­ла овај по­ду­хват, го­сти из Ло­зни­це и Ре­пу­бли­ке Срп­ске, као и дру­ги зва­нич­ни­ци.

За по­ста­вља­ње спо­мен-пло­че ни­је слу­чај­но иза­бран ме­сец ок­то­бар, ис­та­као је Љу­бо­мир Ран­ко­вић, јер се нај­ум­ни­ја Срп­ки­ња свог до­ба, пр­ва же­на члан Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка, по­чет­ком ок­то­бра 1909. го­ди­не до­се­ли­ла у Ша­бац, по­што је ак­том Ми­ни­стар­ства про­све­те Кра­ље­ви­не Ср­би­је по­ста­вље­на за при­вре­ме­ну раз­ред­ну учи­те­љи­цу Срп­ске кра­љев­ске ви­ше жен­ске шко­ле у овом гра­ду.

Иси­до­ра је у Шап­цу пре­да­ва­ла не­мач­ки је­зик и ма­те­ма­ти­ку у свим раз­ре­ди­ма и гим­на­сти­ку у тре­ћем и че­твр­том, а та­ко­ђе, у ок­то­бру 1911, уз по­ста­вље­ње за стал­ну раз­ред­ну учи­те­љи­цу, ми­ни­стар про­све­те јој је по­слао и све­до­чан­ство о ње­ном пре­ла­зу у срп­ско по­дан­ство. Ро­ђе­на 16. фе­бру­а­ра 1877. го­ди­не у Мо­шо­ри­ну у Бач­кој, она је до та­да зва­нич­но би­ла др­жа­вљан­ка Аустро­у­гар­ске, у ко­јој је 1892. ди­пло­ми­ра­ла ма­те­ма­ти­ку и при­род­не на­у­ке на Пе­да­го­шкој ака­де­ми­ји у Бу­дим­пе­шти, а 1922. док­то­ри­ра­ла у Не­мач­кој.

Ви­ша жен­ска шко­ла на­ла­зи­ла се у ис­тој ули­ци, на углу где је у дру­гој по­ло­ви­ни два­де­се­тог ве­ка по­диг­ну­та управ­на згра­да ша­бач­ког агро­ин­ду­стриј­ског ком­би­на­та. У се­ћа­њи­ма сво­је уче­ни­це Да­рин­ке Кр­стић Бер­то­ли­но, от­кри­ва мр Со­ња Бо­кун Ђи­нић, но­ва на­став­ни­ца је оста­ла као јед­на од пр­вих ко­је су под­се­кле ко­су, па су је зва­ли „ши­ша­ва Иси­до­ра”. Пре­ма ђа­ци­ма је би­ла ле­де­на и вр­ло стро­га и мно­го се нер­ви­ра­ла због њи­хо­вог не­зна­ња.

Иси­до­ра Се­ку­лић је уче­ство­ва­ла у кул­тур­ном жи­во­ту Шап­ца и жен­ске шко­ле: у ра­ду Фран­цу­ског клу­ба, ко­ји је био збор­но ме­сто гра­ђан­ске ели­те, сви­ра­ла је кла­вир у ку­ћи ком­по­зи­то­ра Ро­бер­та То­лин­ге­ра, пра­ти­ла по­зо­ри­шне пред­ста­ве... По­во­дом по­се­те Бе­о­град­ске опе­ре у Шап­цу, у тек­сту за „Но­во вре­ме”, она за­кљу­чу­је да го­сти ни­су сте­кли по­пу­лар­ност у овом гра­ду.

„За вре­ме бо­рав­ка у Шап­цу, Иси­до­ра Се­ку­лић ула­зи на ве­ли­ка вра­та у срп­ску књи­жев­ност као суп­тил­ни про­зни пи­сац, као лу­цид­ни есе­ји­ста, као из­гра­ђе­ни кри­ти­чар и пре­во­ди­лац с ен­гле­ског. У ша­бач­ким го­ди­на­ма су на­ста­ли ра­до­ви: ’Го­спо­ђа Ки­ри’, ’Фран­цу­ска ака­де­ми­ја’, ’Пе­сни­ци ко­ји ла­жу’, ’Виц го­спо­ди­на Бер­нар­да Шоа’, ’По­за’, ’Па­лан­ка’”, ис­ти­че Со­ња Бо­кун Ђи­нић.

Епи­скоп Ла­врен­ти­је ка­же да је по­но­сан што је Иси­до­ра Се­ку­лић то­ли­ко го­ди­на про­ве­ла у Шап­цу, што је за­во­ле­ла овај град и пи­са­ла о ње­му и ње­го­вим жи­те­љи­ма у сво­јим де­ли­ма. „Тре­ба се угле­да­ти на њу, вред­но­ћу, љу­бав пре­ма срп­ском ро­ду. Она је при­мер ка­ква тре­ба да бу­де срп­ска же­на. И да је сре­ће, тре­ба­ло би, кад год се осни­ва не­ко жен­ско удру­же­ње срп­ског на­ро­да, да но­си или име Иси­до­ре Се­ку­лић или мај­ке Ан­ге­ли­не”, ис­ти­че вла­ди­ка, ко­ји је као млад бо­го­слов при­су­ство­вао опе­лу и са­хра­ни слав­не срп­ске књи­жев­ни­це 5. апри­ла 1958. у Бе­о­гра­ду.