субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:06

Чувар ватре на Косанчићевом венцу

У Продајној галерији „Београд” до 14. октобра подсећамо се живота и стваралаштва Бранка Лалета Станковића, једног од уметника који је живео и радио у некадашњој „Кући сликара”
Аутор: Милица Димитријевићчетвртак, 10.10.2019. у 20:20
„Плава врата”, 1967.

Наслов изложбе „Ведар дух са Косанчићевог венца бр. 19” за многе искусне познаваоце сликарства довољно је речит, чак и ако се не помене име уметника чијих се дела до 14. октобра подсећамо у Продајној галерији „Београд”. Јер, Бранко Лале Станковић (1915–1989) остао је у сећању престоничке уметничке сцене баш као такав карактер, „један од чувара ватре” из генерације наших уметника који су насељавали легендарну „Кућу сликара” на поменутој адреси, на којој се данас налази излагачки простор у којем је ова поставка и смештена. Избор његових дела трећа је тематска изложба посвећена ствараоцима који су се животно и уметнички сабрали на том јединственом месту, претходно су 2016. ту били радови Слободана Гавриловића, а 2017. Александра Томашевића.

„Онижег раста, густе мало проседе косе, живахан, у младости врсни фудбалер, брзо је постао један од омиљених станара на поменутој адреси. Та кућа, заштитни знак уметничког духа Београда средине прошлог столећа, такозвани мали Вавилон изнад Саве, била је жариште уметничког стваралаштва, епицентар где су настајала таква уметничка дела, која су временом стекла статус музејских предмета. Зато је та необична стамбена заједница била за Станковића истинска оаза, у којој је са својом женом (иначе, модел за чувену слику Јована Бијелића ’Девојка са књигом’) пронашао мир и слободу”, пише о Станковићу Петар Петровић, музејски саветник Народног музеја у Београду, уједно и аутор изложбе. Примећује, потом, и да је било логично да се прича о њему исприча на месту које је он лично одабрао за трајно пребивалиште.

Кроз пејзаже, градске призоре, ентеријере, мртве природе и портрете за које се Петровић одлучио провејава, како је оценио у тексту каталога, „доследност и приврженост поетици интимизма и колоризма београдске школе међуратног периода, на искуствима једног суптилног ликовног језика какав су неговали Недељко Гвозденовић или Љубица Сокић”. Успевао је да свакој слици да меру и склад, док је у свакој теми препознао доброту и племенитост.

Уметнички језик којим се служио од прве самосталне изложбе 1936. па надаље, Станковић је стицао на студијама сликарства и вајарства у Уметничкој школи у Београду 1932–1938. где су му, у за нашу уметност важном периоду између два рата, професори били листом великани: Бета Вукановић, Љубомир Ивановић, Иван Радовић, Никола Бешевић и Тома Росандић. „Поред спорта, који му је обележио детињство и младост, и сликарства, које му је била будућност, Станковић се у својим тридесетим посветио и педагошком раду”, подсећа Петровић и додаје да је „генерације ђака ликовно описменио у гимназијама у Књажевцу, Пожаревцу и највише у Београду, где је био један од омиљених професора у некадашњој Четвртој београдској гимназији (све до 1968. када се потпуно посвећује сликарству)”. У првим послератним годинама био је ангажован и као секретар УЛУС-а.

У међувремену, боравио је у многим градовима на студијским путовањима – обишао је готово целу Европу да би током 1973. био и у Америци. Након тих путешествија настао је његов циклус слика под називом „Градови Европе и Америке”, већину тих дела изложио је у тек отвореном Центру „Сава”, у част Конференције о европској безбедности и сарадњи 1978, али је цео циклус касније поклонио Шапцу, граду свог детињства и младости, где је у адаптираном простору познате Дуњића куће његов легат био свечано отворен 1988. Позне дане живота спокојно је, након тога, проводио сликајући у миру и тишини свог атељеа, успевши да стекне бројне поштоваоце, којих има и данас, пуне три деценије од његовог одласка.


Коментари4
94dee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

GoraN
Svidja mi se prilozena slika.
Siniša Stojčić
Ostavio je ogroman legat Kladovu, radio je krajeve pre potapanja zbog izgradnje HE Djerdap. Ne znam gde su te slike završile. Najverovatnije u privatnim kolekcijama, iako je Branko insistirao da slike ostanu u zavičajnoj galeriji u Kladovu. Voleo bih, ako neko nešto zna o tim slikama da kaže. Slikao je moj Donji Milanovac pred potop, šestdesetih, i moj prvi kontakt sa slikarom je upravo sa njim. U mojoj ulici, Partizanskoj, Lale je napravio dve slike i zivot opisao ceo grad. Gde su te slike?
Драгољуб Поповић
Жао ми је што није поменуто да је проф. Лале Станковић радио и у основној школи ”Алекса Шантић” у Београду, где су га ученици много волели. Био је изврстан педагог, окупљао је и нас који нисмо имали талента за сликање, играо с нама фудбал код Небојшине куле, водио фудбалски тим школе на такмичење. Остао нам је у успомени по занимљивим причама које су увек имале лепу и хуману поруку. Драгољуб Поповић, адвокат
баба
Одлично подсећање! Треба напоменути да је тадашња ОШ ,,Алекса Шантић" данашња ,,Владислав Рибникар" у улици Светозара Марковића. Сећам га се из година 1965-1967.
Препоручујем 8

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља