уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:30
МИТОВИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Од златне виљушке до долине јоргована

Анализирајући двадесет догађаја од средњег века до 20. столећа, историчар Дејан Ристић је раздвојио чињенице од домаштаних легенди
Аутор: Димитрије Буквићнедеља, 13.10.2019. у 23:30
За крст часни и слободу златну (Илу­стра­ци­је Ни­ко­ла Ра­до­са­вље­вић)

Да ли је Стефан Немања јео златном виљушком? Да ли је Јелена Анжујска заиста била – Анжујска? Јесу ли партизани на смрт претукли војводу Бојовића? То су нека од питања на која одрично одговара књига историчара Дејана Ристића „Митови српске историје”. На основу извора, он је анализирао двадесет догађаја из наше националне повести од средњег века до 20. столећа, раздвајајући у њима историјске чињенице од домаштаних легенди.

За наш лист, Ристић каже да су митови стари колико и људска врста и да су кроз историју служили и да се од заборава сачувају догађаји и личности који заокупљају пажњу припадника једног народа. Али, додаје, они данас постају драгоцен сегмент културног наслеђа и неопходно је успоставити јасну дистинкцију између митова и конкретне историјске стварности.

„Често сам се као припадник српског народа и историчар питао да ли је наша историја у тој мери неинтересантна и недовољно значајна да морамо да је домаштавамо? Уверен сам да баштинимо бескрајно богату, динамичну, значајну, драгоцену националну повест и за њено домаштавање апсолутно нема разлога”, истиче Ристић.

У прилог томе он наводи тврдње да је Стефан Немања, угостивши Фридриха Барбаросу 1189. у Нишу, при свечаном обеду користио златну виљушку, док је немачки владар јео прстима. О употреби прибора за јело ни помена нема у византијским и немачким изворима онога времена, док биографи Стефана Немање – његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани – чак и не помињу сусрет свог оца с Барбаросом, иако је до њега заиста дошло. Притом, употреба виљушке на српском двору бележи се тек крајем 13. века.

„Уместо да се фокусирамо на чињеницу да је тада најмоћнији човек читаве хришћанске васељене прихватио да проведе четири дана као гост једног обласног господара, што је бескрајно важно за нашу историју, ми се усредсређујемо на мит створен крајем 19. века”, наводи Ристић.

Управо у 19. веку, додаје он, широм Европе долази до буђења националне свести и избијања бројних ослободилачких покрета који су своје главно извориште проналазили и у митовима.

„Ни Срби нису били изузетак, утолико пре што су, као стари европски народ, митовима били посвећени колико и други народи на континенту, код којих такође има примера домишљене традиције”, наводи Ристић.

У књизи се оспорава и тврдња да је краљица Јелена, жена српског краља Стефана Уроша Првог Великог (1243–1276), потицала из француске анжујске династије.

„Њен отац Јован Анђео је био војвода Срема и гроф од Ковина, а мајка Матилда од Вијандена је потицала из једне мале и одавно изумрле фламанско-француске породице. Јелена је рођена у данашњем Срему и у Србију дошла са севера, па стога није постојала ни ’долина јоргована’ дуж Ибра којом је наводно пропутовала”, истиче Ристић.

Легенда о „долини јоргована” преузета је из истоимене збирке бајки, коју је крајем 20. века написао Тиодор Росић. Иако је и он у поговору јасно написао да је своје књижевно дело увио у легенде којима је „много штошта додао, измислио, прилагодио их бајци”, јавност је некритичким преузимањем уметничког дела за историјску истину створила мит.

Из књижевности нам долази и ратни поклич „За крст часни и слободу златну”, који често приписујемо српским средњовековним владарима. Али, реч је о стиху из спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” којег је средином 19. века написао Иван Мажуранић, хрватски и јужнословенски књижевник, позивајући на ослобођење јужних Словена од туђина и уједињење.

Звона Нотр Дама

Тај поклич се приписује и кнезу Лазару, који га је наводно изговорио пред Косовски бој 1389. године. А после те битке, кажу многи, огласила су се звона париског Нотр Дама у част српских ратника. Ипак, хронике с двора француског краља Шарла Шестог (1380–1422) казују да се оглашавање Нотр Дама односи на догађај из 1395. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки у бици на Ровинама у данашњој Румунији повео хришћанску војску против Турака. Конфузију је створила омашка дворског хроничара да је тада погинуо султан Мурат, који је заправо настрадао шест година раније на Косову, али је наслов списа недвосмислен – „О победи угарског краља над Турцима”.

Ристић разматра и смрт војводе Петра Бојовића (1858–1945), прослављеног војсковође из оба балканска и Првог светског рата, који је наводно умро услед последица тортуре за време саслушања после ослобођења Београда 1944. године. Судећи по сведочењу Косте Ракића, дугогодишњег послужитеља у дому Бојовића и породичног пријатеља, војвода јесте саслушаван новембра 1944, и то три дана – што је извесно било недопустиво малтретирање Бојовића, којем је тад било 87 година – али том приликом није мучен, већ је умро два месеца касније.

„Црнорукац” (ни)је измлатио Черчила

Поједини митови су настали и из урбаних легенди, попут оне да је комитски војвода и „црнорукац” Војислав Танкосић 1910. године у београдској кафани „Грчка краљица” измлатио Винстона Черчила, који је на пропутовању „Оријент експресом” прошетао Београдом. Истина је да је те године Черчил као британски министар унутрашњих послова само једном напустио своју домовину, путујући за Истанбул, у званичну посету Османском царству. И то бродом, преко мора, у оба смера.

Маштовите илустрације

Сваки текст у књизи „Митови српске историје” прате оригиналне илустрације аутора Николе Радосављевића, једног од водећих српских и европских младих графичара. Према речима Дејана Ристића, намера је била да Радосављевићеви цртежи, као плод маште, на својеврстан начин допуне текстове који се баве домаштавањем историје.


Коментари24
fbac2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дејан С. Михаиловић
Изгледа да је мит и прича да је Мажуранић писао "Смрт Смаил-аге Ченгића". Украдено Његошу.
опет исправка
Од јутрос сте већ једном кориговали текст јер је писало да Черчил никада није посетио Балкан, па сте сазнали да је ипак баш 1910. био на Балкану. Сада пише да је те године само једном напустио своју домовину због званичне посете Османском царству, али то ипак није тачно, те године је летовао у Швајцарској. "Мит" о Танкосићу је гласио да је ошамарио (а не измлатио) енглеског новинара који је лоше писао о Србима и који је био на пропутовању Оријент експресом...
@Опет исправка
Тачно, мит је да је Танкосић ошамарио Черчила, али, не 1910. године, већ око 1902, када се Черчил враћао из Јужне Африке где је био извештач из Бурског рата. Бар сам ја чуо за ту верзију.
Препоручујем 5
Radmila Mišić
Priču o Dolini jorgovana sam čula prilikom obilaska manastira 1975.godine, tj 25 godina pre "kraja 20. veka". Koliko se sećam na jednoj fresci iz Sopoćana je naslikana viljuška. Parola "za krst časni i slobodu zlatnu" postoji u narodnim pesmama malkice starijim od Mažuranćevog speva. Ali, Kadelj i Tito su se zdušno trudili da nas ubede da smo živeli na drveću i hodali četvoronoške pre komunizma pa ova knjiga, 39 godina posle Titove smrti pokazuje da je ispiranje mozga kod nekih izvanredno uspelo
Marko
Jao Jadni mi, šta ćemo sada!? A, jel mit I da je Kosmet srpski?
awdawd
Оно што је очито мит јесте да су Срби писмен народ.
Препоручујем 6
Душан Пајић
Без обзира за кога је ,,научник'' историчар писао ову, за Србију понижавајућу коректуру српске историје, сам наслов књиге ,,Митови српске историје'' открива тендециозност праве намере писатеља сензационалог ,,одкрића лажне историје'' (служећи се и термином ,,национална повест'', који је од неких ново-насталих нација присвојена из старосрпског речника и стриктно означан као сопствен. Писатељ мешанија митова и историје овредњава своје проналаске служећи се једнострано изворима подобних података.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља