четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Сазвежђа Миодрага Б. Протића

У Галерији Рима представљен је избор дела ствараоца који је на вишеструк начин обележио нашу уметничку сцену друге половине 20. века
Аутор: Милица Димитријевићнедеља, 13.10.2019. у 21:00
„Геа”, 1969.

У једној личности, а то се не дешава често, срели су се сликар, правник, ликовни критичар, теоретичар модерне уметности, оснивач и вишегодишњи први човек Музеја савремене уметности у Београду и свестрани стратег у области културе. Печат којим је Миодраг Б. Протић (1922-2014) обележио нашу уметничку сцену друге половине 20. века вишеструк је, период од 1960. до 1980. био је за његову биографију посебно важан и управо се дела која је Протић тада насликао могу видети до 11. новембра у београдској Галерији Рима.

У њеном крагујевачком огранку 2015. био је приказан ранији део његовог опуса, али будући да Протићеве радове, окупљене на једном месту, у престоници нисмо виђали након 2011, када је у Галерији САНУ одржана његова ретроспектива „Арс лонга”, прави је потез да се евоцира стваралаштво човека за којег је уметност била непролазна и дуготрајна, а у складу са максимом из тог изложбеног наслова. Нипошто не доводећи у сумњу веру у превасходство уметности изнад и испред свих осталих области и токова неповољних збивања, додаје Јерко Денегри, историчар уметности, близак сликарев сарадник и дугогодишњи кустос Музеја савремене уметности. Овом приликом Денегри нам, као аутор актуелне изложбе, приказује одабир слика који чине два рада из колекције институције чији је Протић био управник и десетак из породичне заоставштине.

На једној страни стоје маркантна институционална дешавања у Протићевој каријери током поменуте две деценије, а на другој, подједнако битној, јесте истовремен, вредан сликарски рад. Управо јер је реч о међупрожимајућим догађајима, Денегри истиче у пратећем тексту каталога и један и други аспект.

Помиње, тако, његову самосталну изложбу у Салону Модерне галерије 1962, одржану у атмосфери напада на апстрактну уметност од стране самог врха политичке власти почетком 1963, потом наступе у селекцијама Југославије у иностранству, у Тејт галерији у Лондону, Музеју модерне уметности у Паризу, Риму, Милану, Стокхолму, уз учешће на Бијеналу у Сао Паолу 1965. и његов пријем за дописног члана Југословенске академије знаности и уметности 1966, заједно са Милуновићем, Лубардом и Аралицом. У првој половини шездесетих Протић објављује и теоријску књигу „Слика и смисао” и други том „Савременика”, али догађај без преседана за домаћу културну историју јесте отварање Музеја савремене уметности октобра 1965. Како подсећа Денегри, „са првом ауторском сталном поставком, као круном његовог подухвата оснивања, концепцијског утемељења и организационог руковођења наведеном институцијом, према искуствима стеченим студијским боравком у Њујорку и примењеном на специфичне домаће културне и уметничке прилике”.

Миодраг Б. Протић у свом стану-атељеу у Београду, око 1960. (Фото: лична архива)

Протићеве врло интензивне списатељске, сликарске и излагачке активности настављају се потом и у наредних десет година објављивањем књига „Српско сликарство 20. века”, „Југословенско сликарство 1900-1950” и монографије Милене Павловић Барили. Учествује на ауторској изложби Лазара Трифуновића „Апстрактно сликарство у Србији” 1971, приређује нове самосталне изложбе у земљи, а трагом тематских и формалних решења слике „Геа” из 1969, наглашава Денегри, настају појединачна дела и сажети циклуси, углавном са мотивом и симболиком шкољке. Започиње и серију крстоликих слика-објеката названих „Маљевићу у част”, коју наставља и закључује 1982. Коначно, 1980. повлачи се са места управника Музеја савремене уметности, где ће му током јесени 1982. бити приређена велика, прегледна изложба.

Сублимирајући за њега карактеристичан уметнички процес постепеног свођења од представе ка знаку, који се може запазити и на сада изложеним радовима, Денегри истиче поменуту, парадигматичну слику „Геа” из 1969. и закључује: „Протић је засновао своју теоријску поставку о постојању „семантичког кључа”, а која према његовом тумачењу сопственог сликарства подразумева да је „предмет сведен на геометријски знак (шкољка-спирала, астероид-круг, пешчани сат-троугао) који је као битан њихов део уклопљен у идеју целине... У ствари, тим свођењем следи се идеја тоталности, сматрајући да се и самим фрагментима света може рефлектовати његова целина, а ширина живота дочарати универзализовањем једног његовог лика”.


Коментари0
e9544
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља